Решеност државе

Кад говоримо о колективним спортовима у Србији данас требало би за тренутак да се вратимо у 1992. годину, када су на територији СФРЈ, поред СР Југославије, формиране и четири нове државе. Мислим да тада нисмо довољно размишљали о будућности тимских спортова. Нити смо урадили оно што је требало да урадимо – да задржимо, колико је то могуће, постојећи тренерски кадар и да стварамо нови. Тренере помињем пре спортиста јер тренери стварају спортисте.

Многи наши тренери су тада, због санкција које су се односиле и на спорт, отишли у иностранство ,,трбухом за крухом”. Мада нису сви исто поступили. Тренери комерцијалнијих спортова су одмах напустили земљу, док неки други, на пример у одбојци и ватерполу, нису. То се показало веома важним за даљи развој тимских спортова.

Неки спортски савези су се дакле препустили догађајима, ишчекивали су крај санкција, већина репрезентативаца је већ играла за иностране клубове или су напуштали земљу, а наше лиге су у односу на претходни период биле много слабије. Тако смо почели да плаћамо цену свих ових промена.

Ипак, неки савези су и тада успели да сачувају и играче и тренере. На пример, у одбојци то је време браће Грбић, Герића, Танасковића, Брђовићa, Вујевићa, Петровићa... Одбојкаши су стварали тим и већ су се полако припремали за оно што ће се догодити, а догодило се релативно брзо, јер већ 1994. су суспендоване санкције у спорту и култури, и прва која је кренула ка успесима била је мушка одбојка. Одбојкаши су 1995. били трећи у Европи, а 1996. су освојили бронзу на Олимпијади у Атланти. Кошаркаши су истовремено 1995. били прваци Европе и ,,сребрни” у Атланти. Али је тај наш кошаркашки тим дошао из иностранства, из клубова широм света, а одбојкашки је, с Гајићем, дошао комплетно из земље. У томе је разлика између кошарке и одбојке и у томе треба тражити узроке разлика у њиховим каснијим резултатима.

Ја сам у то време био генерални секретар Олимпијског комитета СРЈ, када је тадашњи председник МОК-а Самаран, у сарадњи са светском кошаркашком федерацијом, организовао у Лозани (мајa 1996) турнир на којем је учествовало пет кадетских репрезентација земаља са простора бивше Југославије, уз јуниорску репрезентацију Швајцарске. На том турниру нису били важни резултати, циљ је био да почну да се такмиче репрезентације са простора бивше СФРЈ. Тада је у Лозану дошло 60 кадета који су били чланови пет националних репрезентација. А у СФРЈ су тих 60 кадета били база за једну репрезентацију!

Ипак, требало је да наше спортске организације (у СРЈ) и у тим новим условима, у договору с државом, направе дугорочне стратегије развоја спорта. То је била прилика да се држава кроз стратегије изјасни о томе шта жели од спорта посебно да развија. Имали бисмо стратегију у спорту, на основу које би држава издвајала одговарајућа средства.

Тако бисмо избегли оно што нам се сад догађа, да у једном броју спортова немамо континуирани рад стручних тимова. Него за један период имамо један тим стручњака, а онда само неколико месеци касније имамо сасвим нови тим стручњака. Насупрот томе, ватерполо је обезбедио континуитет стручног тима од 2006, одбојка такође. Зашто неки успевају да обезбеде сталност стручних тимова, а неки не? То углавном зависи од стратегије спортских савеза. Неки је имају, неки не.

Сетимо се само колико се стручних гарнитура у кошарци променило.Наши млади кошаркаши су пре неколико година, и то у једној сезони, освојили чак пет медаља. То су биле генерације које су изузетно много обећавале. Међутим, од тада до данас ови таленти су се негде изгубили, и то пре свега честим променама стручних тимова и дисконтинуитетом у руковођењу савезима.

Важне су, дакле, друштвене околности у којима се спорт развија, али много тога зависи и од сталности руковођења и начина организовања спортских савеза. И, наравно, од решености државе да донесе програме развоја појединих спортова и да ради на њиховој примени. Можда је сад, после Олимпијаде у Лондону, тренутак да се томе посветимо.

Бивши ватерполо репрезентативац, министар спорта у влади СРЈ (Милана Панића)