Сјајан, али хладан мит

"Даниловић је заиста био један од највећих играча у историји кошарке, играч који је доминирао деведесетих. Али његов тврди карактер, схватање живота као непрестане борбе, чак и са саиграчима, и потреба да буде дрзак по сваку цену, истрошили су га колико и дугогодишња каријера. Има само 30 година, али је играч много старији од човека. Његов мит ће бити сјајан али хладан, као он у тренутку одлучујућег шута. Један осмех би продужио његову каријеру и учинио топлијим сећање на њега. Али то не би био Даниловић".

Овако је Лука Кјаботи у "Газети дело спорт" одјавио пре седам година крај каријере играча коме се неизмерно дивио.

Многи су покушавали да у неколико редова погоде суштину Даниловићеве личности, али чини се да је овај опис најефектнији од свих.

После инцидента који се у среду вече догодио у судијској свлачионици вршачке дворане "Миленијум" многи ће се изнова трудити да два Даниловићева лица споје у једно, а то су лице незаустављивог победника на кошаркашком терену и лице "злог дечака" који до сада једино није успео да победи своје емоције.

Физички напад на судију Марка Јураса, који је прошао са лакшим телесним повредама, Даниловића ће коштати много више него сви његови претходни испади.

Према Закону о спречавању насиља на спортским борилиштима суочен је са казном од три месеца до годину дана. На испиту су и његове функције у Партизану (председник), КСС (члан управног одбора), и ФИБА–Европи (члан борда).

Оно што нико Даниловићу не може да узме, то је његова кошаркашка историја која је јединствена.

Од тога да је пропустио две најдрагоценије сезоне у сазревању сваког играча – (од 16. до 18. године) због административних проблема приликом преласка из Босне у Партизан – до тога да је једини освојио узастопно четири златне медаље на европским првенствима (1989, 91, 95, 97).

Заувек ће се памтити свемирско закуцавање преко Сабониса у финалу "Евра 95" у Атини, европске титуле са Партизаном и Киндером, седам тројки из седам покушаја у мечу Мајами – Њујорк, светско злато 1990. у Буенос Аиресу, олимпијско сребро 1996. у Атланти, европска бронза златног сјаја 1999. у Паризу (после бомбардовања НАТО), назив најбољег играча Европе 1995, најбољег играча Италије 1998, Куп "Радивоја Кораћа" са Партизаном 1989, четири титуле у италијанском првенству, једна у југословенском...

За репрезентацију је одиграо 119 утакмица. Увек је носио њен дрес с великим жаром, нештедећи се чак и када су му лекари најозбиљније саветовали да "прескочи" неке важне утакмице због озбиљне повреде ноге. Примио би инјекцију и изашао на паркет као да је сто одсто спреман. Алиби му није требао.

Међутим, његове успехе је пратио и имиџ кавгаџије, и то од дечачких дана, мада су са терена углавном познате његови ударци којима је као зрео играч погодио у лице Мајерса и Милса.

Кад му је било свега 17 година, средином 1987. године, лист "Спорт" је написао да "Даниловић показује симптоме звездоманије" и да је "већ једном ударио судију".

Већ наредног лета је направио нови инцидент, у другом колу Јуниорског првенства Европе у Титовом Врбасу, када је пред крај утакмице из чиста мира "нокаутирао" италијанског играча Фабриција Амбрасу.

Тада је кажњен са два меча, али је ипак осетио сласт финала у којем је опет побеђена Италија. "Плаве" јуниоре је тада водио Душко Вујошевић који је и тада седео на клупи Партизана.

Када се све сабере и одузме, посвећено му је много више хвалоспева него критика. Тако је и познати италијански спортски новинар Стефан Бонага у "Гуерин спортиву" крајем 1999. написао: