Искуства мануфактуре чиоде

Могли бисмо да тврдимо да је модерна економија настала пре 2.500 година када је Аристотел у делу „Политика” писао о размени и дао пример размене једне куће за пет кревета, мада се њен почетак најчешће везује за 1776. када је Адам Смит објавио епохално дело „Богатство народа” и на примеру мануфактуре чиода писао о подели рада.

Како год, економија као друштвени прогрес и наука је недељива и јединствена. Њен развој је непрекидан, баш као и успон људске цивилизације.

Тачно је такође да је њен развој истовремено и скоковит, револуционаран и постепен. Они који тврде супротно вођени су идејном и практичном искључивошћу која подсећа на оне верске.

Нобеловац Стиглиц је ових дана усталасао светску јавност критиком тржишног фундаментализма и грамзивог капитализма – о чему је међу првима у 20. веку визионарски говорио римски папа Јован Павле Други.

Два примера поткрепљују оно о чему говори и пише интелектуална јавност у свету пружајући отпор и код нас доминантној аутистичној економији и диктату „Само једне економске теорије”..

Желим да покажем да се не ради ни о каквој новој економији, већ о повратку на старе традиције смитијанске економије ослоњене на производњу и рад.

Ако је тако, а јесте, онда то још више важи и за технократске дневне пројекте фискалне реформе или новог модела раста којима се засипају овдашњи грађани.

Ти модели се представљају као некакви спасоносни путеви решавања кризе и не без намере су одвојени од визије друштва и економије коме треба стремити. А она је била, и даље остаје лесеферовски политички и економски поредак који је одговоран за садашњу економску, а све више друштвену кризу у свету, чији интензитет се сваким даном увећава и у Србији.

ПРИМЕР ПРВИ – Производња

Привредни раст почива на акумулацији капитала и подели рада. Теорија привредног развоја британских класичара усредсређена је на акумулирани вишак и његово производно инвестирање. Када је вишак позитивна и растућа величина друштво напредује, налази се на узлазној путањи. Темпо тог развоја је важнији од величине богатства у датом тренутку. То потврђује прича о зецу и корњачи, или успону Кине која хода на две ноге, производи довољно добро и није јој важно да ли је мачка сива или црна важно је да лови мишеве.

Основна покретачка снага у Смитовој теорији је производни рад и настојање да друштво дође и да се одржи у зони растућих приноса када „десет пута више радника ствара стотину пута већи производ”.

Развијајући се у време прве велике револуције у физици – Њутнове механике – класичари су у економију унели разграничење производног и непроизводног рада. Њихова теорија припада Производној линији истраживања, потиснутој и заборављеној током друге половине 20. века у корист неумерене вере у свемоћ тржишта.

То потврђује наредна табела:

Друштво и економија на темељима тржишног фундаментализма припадају другој, разменској линији истраживања у чијем средишту су појединац, потрошња, тражња, цене.

Не треба се онда чудити кредитној кризи, презадужености, доминацији финансијских институција, новца. Производиће неко други, а ми ћемо се богатити. Као у пословици: „Нека други ратују а ти срећна Аустријо удај се и жени”.

Западноевропска цивилизација и економија своје је утемељење тражила у разменској, а источна (Кина, Индија, АСЕАН, Бразил) у производној линији истраживања.

Сада је време, оцењују високоразвијене западне земље да се то промени, да се смитијански покрену раст, инвестиције, иновације, онемогуће шпекулације и подстакне производни рад.

А шта ћемо ми?

ПРИМЕР ДРУГИ – Рад стваралац вредности

У свету се односи рада и капитала све више утемељују на постфордизму који подразумева односе кооперације радника и менаџмента унутар мрежа партнерства и сарадње. Постфордизам се усредсређује на увећавање флексибилности и иновативности предузећа и привреде зарад динамичких структурних промена.

Кооперација је централни ослонац индустријских комплекса, а испољава се у следећем:

1. актери у мрежним односима приближно су једнаке снаге

2. конфликти се разрешавају на бази реципроцитета

3. односи су отворени и доносе корист свима

4. актери су истински међузависни

5. стабилност односа свих актера чији су интереси дугорочни 6. размена добара и услуга на бази узајамности

7. алокација вредности на све актере

Верујем да су ова два примера охрабрујућа и да отварају перспективе решавања кризе. То је оно о чему се данас говори у свету и ми у Србији о томе морамо да размишљамо и да тако и поступамо.

Аутор је професор Економског факултета у Београду