У Кини Српкиња, у Србији Кинескиња

Десетак дана колико је овог лета провела у Београду, Анђелика Маглић се представљала да је из Кине, збуњујући нове познанике српским презименом, некинеским лицем и – савршеним енглеским. И није лагала. Има амерички пасош, пореклом је Српкиња, али Кина је њен нови дом.

– Као што неки Кинез оде у Америку и позападњачи се, тако сам се ја поисточњачила – каже Анђелика (23), студенткиња дизајна.

Последњих пет година живи у граду Ханџоу, на сат вожње од Шангаја. У најмногољуднијој земљи света не осећа се као странац, већ неко ко тамо припада. Дом је, каже, тамо где је срце, а оно је тренутно у Кини.

Кинески је за кратко време тако добро савладала да је понекад питају из ког је дела Кине. Када каже да је пореклом из Србије, нико не пита где је то. Одмах кажу „Валтер”. Анђелики није наравно било јасно ко је Валтер ни зашто је толико популаран у Кини.

Рођена је у Њујорку, одрасла у Лос Анђелесу, а српски интензивно учи лети кад дође код баке у Београд. Харизматична девојка крупних црних очију и дуге кестењасте косе, ћерка је нашег познатог нуклеарног физичара Богдана Маглића, који тренутно у САД ради на неколико изума, укључујући детектор бомби. Мајка Викторија Весна Булајић је шеф катедре за уметност на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу, а деда јој је био др Милан Булајић, који је цео живот посветио проучавању проблема геноцида.

После завршене средње школе у Калифорнији, Анђелика је 2008. спаковала кофере и упутила се у земљу чије је симболе као девојчица цртала у дневнику – змајеве и знаке хороскопа. Две године касније је освојила друго место у једној верзији кинеског „Идола”, али певање је само један од њених талената.

Говори четири језика – енглески, шпански, кинески и српски – а служи се француским и италијанским. За четири године је стигла до осмог нивоа знања кинеског, а после само осам месеци знала га је довољно добро да прође пријемне на уметничкој академији и универзитету.

Тренутно је на другој години студија дизајна. Паралелно ради као наставник у двојезичној школи у коју ђаци, узраста од 6 до 14 година, долазе после редовне школе. То је у граду у ком живи јединствен програм и изазива велику пажњу кинеских медија.

– За дете које је заковано у систем школства, као што је кинески, веома је важно да после наставе и викендом може да истражује своја интересовања – каже Анђелика.

Кина је, додаје, заиста земља огромне конкуренције и „мајки тигрица”, које врше притисак на потомке како би у образовању достигли највише домете.

– У поређењу са кинеским, америчко школство ми делује прелако. Помало се нервирам кад одем у САД, јер тамо живот тече споро у односу на Кину.

Од школе зарађује, а из хобија пева и плеше.

– Не због новца него због биографије. Конкуренција је огромна, па морамо да имамо сјајну биографију кад дипломирамо. У Кини нема ничег бољег од свих десетки. Људи неће да се друже с тобом ако немаш добре оцене, док је у САД супротно.

У будућности себе види у некој врсти извођачке уметности и дипломатији, јер добро комуницира, а верује да ће будућност зависити од разумевања различитих култура.

На питање да ли може да буде неко ко ће градити споне између Кине, Америке и Србије, одговора:

– Мислим да то све време и радим.