Светост постојања

Стеван Тонтић (1946), песник, прозаиста, есејиста, антологичар, преводилац са немачког… За своја песничка дела добио је више угледних награда у БиХ и Србији (Шантићева, Змајева, Ракићева), као и у Немачкој (награда Баварске академије лепих уметности и награда града Хајделберга "Књижевност у егзилу"). Ових дана примио је међународну награду "Босански стећак" која се у оквиру "Сарајевских дана поезије" додељује за ауторско истрајавање на књижевно-естетским и етичким принципима.

Како бисте сада описали пут своје поезије?

Не бих га сам описивао, тек реч-две. Критичари су у мојој поезији до 1992. најчешће истицали неки мој лиризам прожет иронијом. Са искуством пакла и "смака света" у сарајевској ратној кланици, у моју поезију продрла је најдубља гроза опстанка у свету апсолутног зла. Па онда и нека мрачна фасцинација непојамним ужасима, апокалипсом која захтева тачну, истинољубиву, посвећеничку, магичним звуком смрти прожету песничку реч.

Током рата били сте нападани и клеветани са разних страна. У песми "Писмо Васку Попи", написаној уз трогодишњицу Попине смрти, кажете да је "отишао у тачан час". Два стиха из песме су и: "Несносно је бити овдје а не бити погубљен / с оним што му, на твоје очи, златну узимљу главу."

На нападе и клевете нисам одговарао, то је увек испод части. Клевете се на крају залепе за имена самих клеветника, за адресе са којих су одаслане. А што се тиче песме о Васку Попи, есенцијалном песнику српске културе, она је настала с осећањем да је добро што није више "овде", на земљи, у свету ратног лудила и злочина. Умро је пре избијања рата у Хрватској и Босни, чиме је био "поштеђен" да све то доживи. У наведеним стиховима реч је о природном осећању солидарности са невиним жртвама безумног убијања, осећању које иде до поистовећења с њима. То је јак емоционални и морални потрес. Симболично сте и сами убијени. Но, пошто сте стварно још живи, осећате неку врсту кривице што сте поштеђени. То је познати, у основи религиозни али и дубоко песнички доживљај. Сваком насилно прекинутом животу човека, па и животиње и биљке, песник рефлексно придаје атрибут "светости" самог постојања, недодирљивости сваког Божјег створења. Фанатичне ратнике и оне који управљају њиховом вољом то, наравно, не дотиче – они "посвећују" убијање непријатеља и "издајника" па тако и смрт саму. Често с Божјим именом на уснама. Сви још и прихватамо као "нормално" међусобно ратно клање припадника регуларних армија. Али убијање цивила, непознатих и недужних људи, па још снајперским хицем с велике удаљености, из заштићеног скровишта, то је нешто што апсолутно поражава. За мене је то слика у којој се руши све, и човјек, и Бог, и свемир.

Вашу новију поезију (у збиркама Сарајевски рукопис и Благослов изгнанства) снажно је обележило искуство рата и егзила. На том искуству почива и роман Твоје срце, зеко. О ратном Сарајеву већ много знамо, о животу у егзилу не толико.

И рат и егзил су ванредна егзистенцијална стања која обично дуго трају а остављају трајне последице. За сваку осетљиву душу рат је највећи бесмисао. Нарочито грађански рат, у којем се међусобно убијају људи исте крви, истог језика, истих или веома сличних верских уверења и културних навика. Ситуација егзила повољнија је утолико што не морате да стрепите за голи живот, али сте изложени многим другим недаћама. Обездомљени сте, обесправљени, бачени у туђи језички и културни простор у којем ћете заувек остати странци. Ја сам у Немачкој, у којој сам провео близу девет година, преживео захваљујући пријатељима и објављеним књигама, али сам ипак био без крова над главом. Зато сам се – мада то нисам желео – на крају вратио, кад смо моја супруга (која је све то време живела као избеглица у Београду) и ја коначно успели да повратимо наш стан у Сарајеву. Човек мора негде да станује, а о становању на "темељима" и под "кровом" ове државе боље да ме не питате.

На "Сарајевским данима поезије" водили сте програм "Моја поетика – аутопоетичке исповести". Како сте дошли на ту идеју и шта то песници ту "исповедају".

О поезији најчешће читамо књижевне критике, дугачке есеје или студије, понекад и из пера самих песника. Али је врло мало сажетих, готово афористички писаних аутопоетичких "исповести". Неки аутопоетички текстови модерних српских песника, на пример, изузетно су важни. Сетимо се само Црњансковог "Објашњења ’Суматре’". Овај програм сарајевског песничког фестивала траје два дана, са десетак пробраних аутора из многих делова света, који читају те своје лапидарне записе о ономе што је битно у њиховој поетици и поезији, а затим одговарају на моја и питања из публике. Све те текстове објављује сарајевски часопис "Живот", а фестивал планира да их за пет година сабере у посебној публикацији. Надам се да ће тако настати лепа збирка песничких ауторефлексија која ће добро доћи свима који воле, читају и тумаче поезију.

Најзад, с каквим сте осећањем примили међународну награду "Босански стећак"?

С двојаким. Убрзо пошто се вест пронела по чаршији, неки хрватски и бошњачки писци (један од њих је председник Друштва писаца БиХ, чији ја члан нисам) изјавили су у најтиражнијем дневном листу да нисам дао "допринос идеји независне и аутохтоне" Босне и слично. Наравно да се нисам борио за њихову идеју Босне! Борио сам се за голи опстанак, за свој људски и песнички језик. Многима је сметао мој есеј "Бити Србин" још из ратне 1992, у којем сам осудио бомбардовање Сарајева и друге "ратне лудорије" српских снага и српске политике, али и страдање Срба у Сарајеву и, уопште, наметање колективне кривице целом српском народу. Помишљао сам – не само зато што сам проглашен морално-политички неподобним – да награду одбијем. На крају крајева, бити бар донекле морално-политички неподобан, за мене је комплимент, мада ме комплименти не занимају. То спада у легитимацију песника, уметника, интелектуалца. За награду ме предложио мој колега Миле Стојић, хрватски песник кога ценим, а предлог су бранили и неки од најбољих бошњачких песника. И ето, солидарисао сам се с њима, својим друговима.