По рецепту Астека и Маја

До раних 90-тих година прошлог века на међународним презентацијама мексичке уметности доминирали су експонати древних култура Маја и Астека а уз њих , скоро нераздвојиво, и светски чувени муралисти на челу са Дијегом Ривером. Учестале посете и интересовање за културу ове земље значајно су помогли да пут до међународне сцене пронађу и ствараоци постмодернизма. За младог Едгара Кана Лопеза (1977) дипломца ликовне Академије на Универзитету у Веракрузу, неколицина угледних ликовних критичара већ је отворено устврдила да очекује да ће бити један од водећих савремених мексичких сликара у 21. веку. Одмах по затварању колективне изложбе у Њујорку, овај млади уметник се обрео у Ваљеву, где му је у овдашњем Интернационалном уметничком студију "Радован Трнавац Мића" приређена самостална изложба која је истовремено његово премијерно представљање на европском континенту.

Како је дошло до тога да се европска промоција догоди баш у Србији, односно Ваљеву?

– За све је крив Урош Ушћебрка, ваш човек који као професор ради на Универзитету у Веракрузу, где сам ја студирао. Он је запазио моје радове које је путем електронске поште послао Радовану Трнавцу. Врло брзо је дошло до договора и позива да излажем у Србији, односно Ваљеву. Поставка се састоји од десет радова великог формата која је изванредно опремљена док је отварање изложбе било помпезније него претходно у Њујорку. Заиста сам изненађен колико људи у Србији воле, цене и познају сликарство. Ова изложба ће ми остати у трајном сећању и на сваки позив са радошћу ћу долазити у Србију.

У први мах Ваше слике подсећају на уметничке фотографије рађене посебном и ретко виђеном техником?

– Техника коју у последње време користим заиста је стара и мали број аутора је користи. На основу коју чине два до три слоја мат полиестер папира радим слике са угљеном, тушем, акриликом и воском. Сваки слој има свој визуелни ефекат, а истовремено сви они чине једну целину. Ова техника, барем у комерцијалном смислу, није актуелна, али она је за мене велики изазов. Убеђен сам да њено време поново долази.

Практично, на свим Вашим платнима у првом плану је људска фигура. Има ли тај лајтмотив одређену поруку?

– Сликар никада не може да прикаже реално тему коју слика, јер оно што ја видим као одређену перцепцију други доживе као нешто сасвим друго. Шо се тиче људи, оговор је једноставан: управо у њима треба тражити одговоре на сва питања и небројене проблеме. Жао ми је што највећи део данашње публике нема стрпљења и губи осећај за пажљивије и дубље сагледавање неког дела. Са техником која је тренутно моја преокупација чиним све да помогнем публици да се дуже задржи пред изложеним платнима.

Као потомак великих мајстора, пре свега у вајарству, да ли следите њихове одређене линије и искуства и у чему се то огледа?

– Све ово што радим има одређене везе са културом старих цивилизација простора на којем сам рођен. Ако боље погледате моје слике приметићете да на њима нема пуно елемената. Исто се може уочити и код вајарских дела Астека и Маја, који су били сконцентрисани на мали број мотива, али су их радили до перфекције. И ја настојим да урадим нешто слично, односно да преко мање елемената прикажем и поручим много тога.

Не само Ваши професори са универзитета, већ и бројни критичари крајње озбиљно говоре да ће Едгар Кано Лопез, бити једно од највећих имена савременог мексичког сликарства у 21. веку?

– Мој професор са универзитета Швеђанин Бер Андерсон, негде на половини студија ми је рекао да више нема потребе да учим, јер о сликарству све знам. Истовремено је додао да сам ја један од најбољих цртача које је у животу видео. На питање шта ми саветује, одговорио је да нађем начин да изађем из земље и потражим афирмацију на неким другим меридијанима. Ипак га нисам послушао. Бићу неискрен ако не потврдим да су моје личне амбиције и жеља да будем међу најбољима, али сам свестан да иза свега мора да стоји огроман рад и велика одговорност. Од тога често осећам нелагодност.

Када смо код Мексика, шта је тамо актуелно у сликарству и које су преокупације Ваших колега?

– Мексико је још увек сиромашна земља у којој већина становништва размишља како да преживи и нађе начин да оде негде, пре свега, у суседну Америку. Нажалост, то погађа и сликарство, па тако данас у мојој земљи нема довољно младих стваралаца заинтересованих за добру уметност, јер је трка за материјалном егзистенцијом направила праву пометњу. Што се тиче оних који ипак раде, ризикују и излажу на платнима поред, тако да кажем, класичних мотива, све су присутније поруке везане за политичку ситуацију, проблем миграције и друге рефлексије реалне животне ситуације. Ако тражите да наведем нека имена из света сликарства и вајарства која одолевају свим искушењима и чијим радовима се ја напросто дивим, то су у првом реду моји земљаци Франциско Толедо, Рафаел Кауруру, Серхио Ернандес, Артуро Ривера, Габријел Ороско и Хавијер Мортин.

Будо Нововић
(Сарадник на преводу Сретен Пантелић)