Није свака помоћ корисна

Једно хокус-покус би задивило децу, али родитељи немају чаробни штапић па им за добро васпитање не преостаје ништа друго него љубав, стрпљење и разумевање најмлађих. Ово истичу две нове књиге у издању „Лагуне” – „Како деца осећају” и „Самостална деца су срећнија” – које дечјом психологијом, педагогијом и примерима приближавају одраслима дечји свет и потребе детињства.

Педагози Удо Бер и Габријела Фрик-Бер потписују наслов „Како деца осећају” објашњавајући родитељима да деца осећају и испољавају осећања другачије од одраслих. Они примећују да се људи често жале психологу како их у детињству нико није разумео да би, када постану родитељи, занемаривали емоције својих потомака. Велика мана васпитања је, сматрају аутори, што родитељи не разумеју поруке које им дете шаље нити реагују на његова осећања због чега се оно повлачи у себе, затвара више и не испољава ни страх, ни стид, ни љубав. Почиње да прави проблеме у кући, вртићу и школи. Да до тога не би дошло, родитељи треба да дешифрују дечје сигнале и законе који важе на „дечјој планети”. Зато ово двоје педагога описује и анализира како малишани, између осталог, доживљавају кривицу, одговорност, понос и правичност. Сваком детету је, пишу Удо Бер и Габријела Фрик-Бер, потребно да се осети важним. Саосећајан родитељ ће га зато укључити у доношење појединих одлука па ће му, на пример, дозволити да изабере друштвену игру или дестинацију за летовање.

Књига саветује родитеље да не буду строги јер ће тако обесхрабрити дете да им се поверава. На крају, аутори закључују: родитељ који жели да разуме децу мора прво да се заинтересује за сопствена осећања. Не би шкодило ни да се маме и тате врате у детињство и присете како је то бити најмлађи у кући.

Савет изнад свих, кажу аутори – будите нежни у односу са децом.

Али, разумети и волети децу не значи и размазити их. То подвлачи књига „Самостална деца су срећнија” ауторке Хајди Мајер-Хаузер. Она у Цириху води обданиште чији се приступ заснива на педагошком методу Марије Монтесори, а који књига детаљно описује. Какав је то начин рада? Главне максиме су: „није свака помоћ потребна” и „не помажимо детету ако то није потребно”.

Родитељ мора да пусти дете да открива свет, греши, учи и осамостаљује се. Немојте да чините ствари уместо ваше деце, научите их да све што могу ураде сама, мото је књиге. Деца ће, пише ауторка, тако развијати своје способности и сама извршавати своје обавезе. Грешиће, али ако није реч о опасним ситуацијама, то је сасвим у реду, примећује Мајер-Хаузер и додаје да добро васпитање није лако. Захтева време и стрпљење, али се циљу – самосталном детету – радује цела породица. Коначно, такав малишан израста у самоуверену, сигурну и одважну особу која уме да се снађе у животу.

----------------------------------------------

Најчешће грешке у односу са децом

Хајди Мајер-Хаузер прекорева родитеље који стално мотре на дете, опомињу га и исправљају желећи да оно држи прибор за јело или спакује школску торбу баш онако како су они замислили. Она при том наводи неке од најчешћих примера лоше праксе у односу са децом:

* Мораш оловку чврсто да држиш у руци.

* Ти то не можеш. Дођи, ја ћу то урадити.

* Сачекај, ја ћу ти то исећи.

* Пази, испрљаћеш руке мармеладом.