Гламур

Дубровачка „Градска кавана” била је, у она времена, један од најгламурознијих угоститељских објеката социјалистичке Југославије. Њезин сјај није био у ентеријеру, нити у одабраним јелима и пићима. Гламур „Градске каване”, коју су Дубровчани, још увијек неузнемирени топовским гранатама с армијских топовњача и минама из минобацача поразмјештаних по околним брдима, упорно називали кафана, као што је за њих и кава, као и за већину Далматинаца, била кафа. Све до почетка седамдесетих, то службено и јест била „Градска кафана”, а онда је, као обол неким ширим политичким дешавањима, једно наше слово замијењено другим нашим словом. Али не бисмо данас о томе, него бисмо о гламуру.

„Градска кавана” била је тако сјајна и звјездана због људи који су је походили. Због њих су, а не због угоститељске понуде и угођаја мјеста, и цијене у „Градској кавани” биле врло високе, ваљда и највише у Југославији. Морало је коштати то пиће, ако су за околним столовима сједили Љуба Тадић, Раде Шербеџија, Карло Понти са Софијом... Гламур се у зрело доба социјалистичке Југославије, дакле, од почетка шездесетих, заснивао на људима који су, као славни, обилазили и неке кафане. У наше вријеме кафане ће неке анонимне људе чинити славним, и то ће се онда звати гламуром. Тако је и данашња дубровачка „Градска кавана” мјесто на којем, уколико сте богати, можете постати и – славни.

У она времена, педесетих, по свједочењу једнога старог шефа сале, које у својој недавно објављеној књизи „Дубровачки споменар” преноси новинар Ведран Бенић, у тадашњој је „Градској кафани” свакога дана сједио славни позоришни загребачки режисер Бранко Гавела. Био је захтјеван гост, редовно би свој сако уфлекао меко куханим жумањцем, а највише би га изнервирало ако би му неко пришао за сто или, не дај боже, хтио сјести. У тим приликама није трпио ни велике глумце, ни писце, ни колеге режисере, уз само један изузетак: Марија Црнобори. Када би она наишла, Гавела се претварао у џентлмена, па ју је позивао за свој сто, и онда би, само њих двоје, у миру сједили и разговарали.

Не знам како се вама то чини, али мени је то врло гламурозно. И радо бих данас сједио у таквој кафани, за неким споредним столом, и посматрао такав свијет славних. Промјена која се у међувремену догодила, концепт славе и гламура који подразумијева да, заправо, немате појма зашто је и по чему неко славан и што је то, осим новаца, уграђено у нечијих ворхоловских пет минута славе, оно је што човјека ојади и што га, трајно, потјера с оних мјеста каква је данас дубровачка „Градска кавана”, на којима се гламур коти и размножава.

Зато нам је данас, у нашем килавом двадесет првом вијеку, када смо, планетарно, мање значајни него што смо били у вријеме гламура Марије Црнобори и Бранка Гавеле, некако занимљивија и важнија мала од велике историје. Сва повијест наших ратова, превирања по централним комитетима и редовних самита шест предсједника завађених југославенских република, мање нам је, чини ми се, данас поучна од сјећања неког шефа сале или конобара у бољој дубровачкој, загребачкој или београдској кафани. Када отклонимо сву анегдоталност и све вицкаве и носталгичне успомене на младост, која је као и свачија младост, увијек у сјећању лијепа и незаборавна, остаје нам оно што чини разлику у односу на данашње вријеме, на норме и обичаје које смо од других преузели када смо постали независни, самостални и суверени. У тој разлици је и наша историја и наша суштинска културна пропаст.    

Можда су ратови – скупа с мржњама које ратовима претходе – толико важни и присутни у нашим свакодневним разговорима, у нашем грађанском дискурсу и у нашим новинама, зато што је све оно друго, све што је мање и свакодневније, само потврда непрестаног пропадања и у својој суштини је злокобније и од рата. Рат на крају, ипак, некако мине и у некакав се мир претвори, а ово се даље наставља. И не ради се о томе што у Дубровнику више нема Бранка Гавеле и Марије Црнобори. Када би их и било, не би имали новац да љетују у Дубровнику, нити би их у „Градској кавани” ико препознао.