Праштање без основе

У  надметању за оформљење прихватљивог кодекса општих норми понашања страначких активиста предњаче Немачка и Аустрија: "Посебна пажња посвећује се – у начелу, али не и у пракси – санкционисању политичара који подстичу националистичке предрасуде, утичу на ширење расне мржње..." тврди Аксел Бернт Кунце, аналитичар на немачком универзитету Бамберг.

Жаока немачког политолога усмерена је на толеранцију, пре свега у Немачкој и Аустрији, према политичарима који не одустају од правдања масовних злочина из нацистичке епохе и омаловажавају историјске истине о злочинима Трећег рајха...

Упркос оштрим законима, којима се забрањује ширење националсоцијалистичке, нацистичке и неонацистичке пропаганде – упркос иницијативи Немачке, за време њеног пролећног председавања ЕУ, да се негирање холокауста и других геноцида најстроже кажњавају – санкције су, чини се, резервисане за "политички минорне" починиоце.

Пре неколико месеци, у Аустрији је вођен судски процес британском неонацисти и надриисторичару Дејвиду Ирвингу. Због довођења у питање димензије злочина над Јеврејима, осуђен је на казну од три године затвора. Био је то први аустријски процес у последње четири деценије, у коме је изречена казна – по слову закона.

Против Јерга Хајдера, лидера аустријских слободара, није подигнута оптужница ни када је злоупотребио право слободе политичког изражавања у покрајинском парламенту Корушке, да би похвалио "политику запошљавања странаца у Трећем рајху", алудирајући на њихову судбину у концентрационим логорима. Међу аустријским политичарима који су подлегли искушењу "вербалног лапсуса" – народњаци, социјалдемократе, наравно и екстремно десни слободари – пажњу је изазвао случај слободара Хилмара Кабаса, омбудсмана у бечком парламенту. Његови хвалоспеви на рачун економске политике коју је водио Хитлер, устајање у одбрану криптонациста и антисемита, одложени су у анале као "несрећне формулације".

Позадина праштања у Немачкој и у Аустрији доводи се у везу са наслеђем прошлости, али и са ширењем популарности нове екстремне деснице. "Најутицајнији послератни политичари у две земље имали су мрље нацистичке прошлости на кошуљама", приметио је Оскар Лафонтен у разговору са аутором ових редова.

Лафонтен је додао имена: "Лудвиг Ерхард, наследник Конрада Аденауера на челу владе 1963. године, провео је рат на положају првог саветника гаулајтера покрајине Сарланд Јозефа Брикела. Министар спољних послова и суоснивач Демохришћанске уније Герхард Шредер (није реч о бившем канцелару) био је члан Хитлерове НСДАП од  1933. Послератни министар унутрашњих послова Херман Хехерл био је Хитлеров јавни тужилац..."

Сличну прошлост имала је плејада аустријских политичара, од Курта Валдхајма до министра полиције, каснијег социјалдемократског вицеканцелара Ота Реша. Идеолог аустријске социјалдемократије Каспар Ајнем указао је: "У чланству странака повремено је било регистровано десетак одсто нацистичких покајника."

У Немачкој и Аустрији, данас, прећутно се прелази преко чињенице да безмало десет одсто младих политичара потиче из (нео)нацистичко-клерикалних студентских задруга. Свесна ситуације, Социјалдемократска партија Немачке, СПД, донела је одредбу о покретању поступка искључења из странке политички неподобних. Додатак гласи: "... Поступак искључења оправдан је и сврсисходан, само уколико је члан својим понашањем нанео прворазредну политичку штету (бруку)."