Пола века у боксу

Бокс је кажу племенита вештина, јер људи који му и срцем и телом припадају су дивни људи. Мало је оних који су духом и телом изашли недирнути после беспоштедних борби на рингу, а Слободан Лазић – Цимер је можда и понајбољи њихов представник.

У судару са противницима Слободан Лазић је увек демонстрирао борбеност, али и надигравање међу конопцима и витештво. Због тога је био омиљен и међу публиком и међу ривалима. И данас, када слави велики јубилеј – пола века припадности боксерском покрету, пун је енергије, ентузијазма, разумевања, и оно што је још важније, још је спреман да помогне кад год затреба. Зато је један од најомиљенијих личности у српском боксу.

И данас Слободан Лазић – Цимер сећа се сваког свог меча:

– Дебитовао сам у родном Ваљеву, 12. априла 1957. године против Радовановића из Железника. Имао сам око 300 мечева а 240 пута силазио сам са ринга као победник. Памтим и поразе, али и да сам прве четири године кријере био непоражен. Први меч сам изгубио од Рашете у Новом Саду. За 17 година проведених на рингу никада се нисам предао, а само сам један меч у својој каријери изгубио прекидом.

Било јер то време великих асова који су уживали пуну пажњу јавности.

– Бокс је био веома популаран, сигурно бар двоструко популарнији него данас. Ех, какви су мајстори бокса тада били: Стева Паљић, Миодраг Митровић, Павле Шовљански, Коста Лековић, Обрад Сретеновић, Драгослав Јаковљевић, Мића Пауновић, Светомир Белић... Било је и дивних борби и публике. На првом „Мечу шампиона” окупило се готово 20.000 хиљада љубитеља племените вештине, – присећа се некадашљи ас.

Многи Слободана Лазића сматрају једним од најуспешнијих спортиста Ваљева свих времена а ту титулу јавно му је „доделио”легендарни Звездин тренер Миша Павић. 

– Ваљево се одувек поносило својим спортским легендама, чика Мишом Павићем, тренером Порта и Бенфике, Драгољубом Милошевићем, др Ацом Обрадовићем, Јованом Цокићем, Бобом Михајловићем, Бранком Ковачевићем... Свако признање прија, посебно када дође од легенде какав је Миша Павић.

Лазић је 67 пута био репрезентативац Југославије, а чак три пута излазио је „на црту” тада неприкосновеном Мати Парлову.

– Истина је да сам чак три пута боксовао са Парловом, али нисам једини. На мегдан му је три пута излазио и Јоца Обрадовић. Сећам се 1967. године и меча између Србије и Хрватске. Селектор Тома Хладни је тражио ривала за Мату Парлова и то јавним конкурсом, преко новина. Када сам прочитао да Србија још нема боксера у једној категорији нисам се двоумио. Одмах сам се пријавио. Ннисам желео да репрезентација Србије изађе на меч у „окрњеном” саставу.

Популарност бокса доносила је његовим перјаницама удобан живот.

– Живели смо као богови. Поред фудбалера, боксери су били најпопуларнији спортисти. Мој отац, бивши официр Краљевине Југославије имао је пензију дванаест и по хиљада динара, а моја стипендија је била 280.000 динара! Поред тога имао сам обезбеђен стан у хотелу „Славија”, храну…Око боксера су се увек окупљале лепе девојке. Међу првима сам имао џип и веспу, у истп време кад и Драгослав Шекуларац-Шеки. 

Спортску каријеру Слободан Лазић – Цимер заменио је тренерском, педагошком и у њој досегао највеће висине.

– На Олимпијским играма у Москви 1980. био сам стручни посматрач, а у Лос Анђелесу, четири године касније званични тренер репрезентације. Тада само се вратили са четири одличја: Анте Јосиповић је освојио „злато”, Реџеп Реџеповски „сребро”, а Мирко Пузовић и Азис Салиху „бронзе”. Захваљујући том успеху данас од државе Србије добио сам национално признање. Тада је селектор био Мате Парлов а помагали смо му Предраг Крстић и ја. Тренирао сам репрезентацију и за Игре у Барселони 1992, али због санкција нисмо отпутовали у Шпанију.

Свако од боксерских посленика има и свог миљеника па и Слободан Лазић – Цимер:

– У боксу постоје уметници и фајтери. За мене наш најбољи боксер је Слободан Качар. Био је светски шампион и олимпијски победник. Још 1975. године када је у Бурси освојио „злато” знао сам да је рођен велики ас. Сећам се да сам у извештају са такмичења написао да је дечак способан за врхунске резултате. Био је прави фајтер, а од „уметника” на рингу издвојио бих Ристића, Пауновића, Шовљанског, Вујковића…

Нажалост у нашем боксу све је мање великих фајтера и уметника, а Слободан Лазић пажљиво прати боксерска збивања.

– Наш бокс преживљава најцрње дане. Нико не зна колико имамо боксера, тренера, клубова. Први задатак је да хитно едукујемо кадрове, јер без тога нема напретка.. Још увек користимо застарели систем такмичења. Лигашко такмичење је давно превазиђено. Кубанци, Италијани, Американци ни Руси, немају лиге, али имају најбоље боксере. Каква је то лига у којој не учествује деветоструки државни првак Радничког или Партизан, који је освојио седам трофеја? Питам се колико вреди титула за коју се не боре најбоље екипе.

И то је један од разлога због којих још ни један српски боксер није изборио олимпијски пасош за Пекинг, иако су боксери нашем спорту деонели 10 олимпијских медаља.

–Сматрам да смо закаснили за Пекинг. Шансе за успех сада су заиста мале. Без студиозног рада и доброг програма, нема ни успеха. Припреме су морале да почну много раније. У моје време спремали смо се шест месеци за велика такмичења. Камо среће да нисам у праву, и да макар један наш боксер види Пекинг, – каже Слободан Лазић, спреман да и даље посаветује и поучи као што је то чинио током своје тренерске каријере, која му је једнако важна као и улога оца Наташе, Станиславе, Ђорђа и Владимира и, како са поносом каже, прелепе унуке Слене.