Од Страдуна до Скадарлије

Страдун, за оне, које то интересује, уколико га у међувремену нису походили,исти је онакав каквим су га оставили и запамтили.Камен, увече, још је топао од сунца, мирис рибе шири се од околних скалина, жаморе пролазници, звоном зеленци означавају сате... Време пролази, лето јењава. Чека се киша да се слије у цветове агава, и, онда, као што пева Арсен Дедић: „Љету је крај”. Али, шлагер још до краја није отпеван, још не...

Сјајном изведбом Моцартовог „Реквијема” у Доминиканској цркви наговештен је крај Дубровачких летњих игара које су започеле 10. јула Гундулићевом химном слободи, а 63. по реду Игре завршене су 25. августа испред цркве Светог Влаха, заштитника ренесансног Града. Пише се великим словом, а зна се на који град се односи.

Уз море, долази се и до Петровца на мору. Убаво место, рекао би Зуко Џумхур.

На молу пецароши. На шеталишту, Београђани, Нишлије, Чачани, Крагујевчани и пуно Руса. Један стари Рус, као мужик или као „свргнути руски кнез”, како би рекао Киш, сав бео као сир, мршав, али кочоперан, говори да је из Москве авионом стигао за око три сата. Неки Београђани путовали су око десет сати... и ћуте. Кремљ, Стаљин, Лењин, изговара, као да рецитује баћушка и „бај д веј“, пита који народи живе овде?

Срби, Црногорци, Хрвати, Бошњаци... кажу му... А говоре једним језиком, опет ће, као узгред, баћушка.

Пецароши на молу извлачили су рибице, а метални глас с мегафона нудио је пловидбу бродићем „Делфин” са стакленим, провидним дном, да се види подводни свет у дубини мора.

Дошла је и дуго најављивана „Петровачка ноћ”. Још у току поподнева је печена скуша дељена уз пиво и комад хлеба, џабе онима који су чекали, неки су и по два пута стајали у ред.

У ноћи, једна од главних звезда био је певач Тони Цетински... Неки су у гужви видели глумца Боду Нинковића и друге више или мање познате ликове. Фешта је трајала до четири ујутро.

Путовање на југ завршава се повратком у Београд. Возачи обично стају у месту Потоци, где се продају суве смокве и грожђе.

Ту негде је пруга Београд–Бар. Песник Душко Трифуновић, чије песме пева „Бијело дугме”, путовао је њоме и спавао у возу јер није имао где.

Пут води Црном Гором: Мојковац, Колашин, Бијело Поље, а после граничног прелаза, уз Златар и Златибор. Даље је Гуча, где су трубачи летос свирали „Са Овчара и Каблара”.

Ни капи кише. Кукурузи се осушили. Путници гледају поља, ћуте.

Глас с радија Студио Б, говори се о књизи Слађане Милошевић. Она учествује у разговору.

„Паметна жена”, вели возач. „Начитана...”, додаје сувозач...

Клизе точкови ка Ужицу које више није Титово.

Наилази силан талас. Вирус. Вирус политике од кога изгледа нико није пелцован.

Политичке задевице изазвао је Драган Коларевић који је још средином августа објавио текст о Првом српском устанку у култури, али жучна полемика се тек сада, после угашених пожара на Тари и Златибору, разгорева у Београду. Коларевић, знам човека, никада није био ћутљив, но, његове речи, посебно у часопису „Драма”, нису имале шири одјек као сада када је помоћник министра Браце Петковића. Кап је, кажу, прелила чашу.

Они који су се нашли на „Коларевићевој листи” жучно реагују, међу њима и Борис Тадић, тражи се оставка помоћника министра, под хитно. Не помињу се делови из његовог текста, ни питање зашто се уметници страначки сврставају, нити оно што аутор у истом спорном тексту пише о Крлежи прогнаном из Београда или Крклецу и о Скадарлији .

Скадарлија... Ђура Јакшић у бронзи, код Бајлонија Башчаршијски себиљ, вино, музика, тамбураши: „Миљацка”... „од севдаха горег јада нема...”.

Закаснеле, залутале бајрамске честитке, стижу из Сарајева и у Београд. Они који су их слали, после рамазанског поста, уз ђаконије, при пићу сметнули с ума шта им вера налаже.

А у Скадарлији, распукла, разрована турска калдрма, па да се поломе и стока и људи, рекао би Андрић.

*Новинар и књижевник