Та крупна реч ревизионизам

Дијалог о осетљивим стварима,како сам их и означиоу мом тексту (,,Политика”, 3. септембра),може да се води на различите начине и на различитим нивоима, али уз услов уважавања саговорника и читалаца ињихово здраво расуђивање.

Књижевник Ф. Давид одмах жели да објасни читаоцима своју ,,лако уочљиву” тезу, коју приписује мени: ,,квислиншке власти Милана Недића не сносе никакву или минималну одговорност за трагедију српских Јевреја (и не само Јевреја)”. Навод ,,никакву” у тој лако ,,уочљивој тези” је очита конструкција за све који су читали мојтекст.

Од три мојапитања у тексту, Давидсе осврнуо само на једно. Признаје да је направљена грешка у броју убијених Јевреја у Београду (30.000) те да је то у ствари број у ,,целој” Србији. О томе где су била стратишта, а где сабиралишта нема коментара, као ни за тврдњу да је ,,Недићева полиција” дотерала седам хиљада Јевреја у Топовске шупе и др. Мада нам се у коментару признаје да су бројеви које наводимо тачни, у наредним коментарима ,,о доприносу” домаћих снага поново се спекулише и произвољно коментарише. Све што су помињани историчари скрупулозно скупљали, анализирали и стављали годинама на папир ја сампо више пута ишчитавао, упоређивао, па и са оним што сам читаоу фондовима. Не верујем да је било чија намера од оних које сам поменуо била да умање било чију улогу. Дакле, само у мери свачијег учинка. Не можемо да вршимо насилне исправке и измене тог достигнутог ни за љубав вредносних ни уметничких ставова. Подсећам да самсе одредиошта је легитимно дограђивање знања кроз историјску науку. Остаје извињење ,,праведницима” што сам податке у тексту засниваона бројкама из 1996. Најновији подаци из Јад Вашема говоре о 131 ,,праведнику” из Србије (2012).

Ограничен предвиђеним обимом за текстове у овој рубрици,нешто сам сам скратио а нешто минимално уредници. Изостало је тако име СС потпоручника Фрица Штракеа,носиоца првог пописа на Ташмајдану и Калемегдану,када је пописана већина београдских Јевреја. Такође, иподатак да су устројене три картотеке; улогадомаћих Немаца од првог тренутка; снагаполицијских и СС батаљона;наводи, да су позиви на јављање Јевреја наређивани под претњом смртне казне. Изостављено је да су за око 17.000 убијених и депортованих у Аушвиц из Бачке одговорни мађарски органи; да су на Сајмиште пре одвођења у смрт пребачене жене и деца из Шапца (Јевреји из Европе); да је група Јевреја са Косова била на пролазу за Аушвиц. Такође, испуштено је да је од 31.972, који су били у логору,после одвођења у смрт последњих Јевреја маја 1942, уморено у логору или на стратиштима ван њега 10.636,већином Срба.

Тема грађанског рата (,,и не само Јевреја” – како формулише Ф. Давид у ,,читању” моје ,,тезе”), Недићев или Љотићев идеолошки профил, као ни патолошки профил појединих сарадника, острашћених антикомуниста, антисемита и профашиста није био предмет могкратког осврта. Сва њихова реторика из убеђења или ,,политичке коректности” није утицала на основни немачки план и намере. Устанак је само убрзао и дао изговор за те намере. Остао је забележен ,,практични” цинизам: ,,Да се оствари тражена квота (100 за једног) и да се не антагонизира домаће становништво”.

Игра цитатима је увек варљива. Како би неко на примердоживео исказ ,,праведника” Предрага Васића (1994) о издајнику Пећанцу: ,,Све што сам учинио Јеврејима сматрао сам за своју патриотску дужност, а преко мене је прешло 98 душа”. Пећанац је по његовом сведочењу одговорио ,,да је добро учинио и да их ставља под своју заштиту”. Дао му је ,,легитимације са својим печатом у које су Јевреји имали да упишу своја нова имена. После...војвода Кесеровић је на себе преузео исту улогу и није нико смео да прогони Јевреје”. Или наведимо један други цитат: ,,Држање специјалне полиције према Представништву јеврејске заједнице било је одређено наређењима Гестапоа. Већ је поменуто како се Гестапо односио према том Представништву, а специјалну полицију је упућивао да се она користи њиме за добијање података, спискова, разних евиденција и прегледа, како би што ефикасније извршаваладодељене обавезе и конкретне немачке налоге. Специјална полиција је, дакле,била оријентисана да се ослања на одређено учешће Представништва јеврејске заједнице у спровођењу мера које је наређивао окупатор”.Каква би све нагађања била могућа ако не поменемо да је то била њихова од окупатора наметнута радна обавеза и да су на крају сви ти несрећни људи завршили почетком 1942. у логору Сајмиште. У њихове невољне, бројне послове спадала је и евиденција имовине, смештање дотераних Јевреја из Баната,о чему сам писао, скупљање контрибуција окупатору, подаци за одбегле и слично. Или шта рећи на податак да је у невремену историје један од писара Седмогодељења Специјалне полиције који је ,,радио на попису (био) Саломон Алтарац, који је 13. новембра исте године побегао из Београда са породицом”. Била је то његова радна обавеза.

О томе шта је било на ,,Немачком окупационом подручју Србија” читаоци ће ипак најбоље сазнатиако узму књиге Божовића (Страдање ... допуњено 2012), М. Кољанина (Немачки логор на Београдском сајмишту ... 1992), В. Маношека (Холокауст у Србији ... 1993, 2007), М. Ристовића (У потрази за уточиштем ...1998),или двојице последње поменутихи Милана Фогела (Праведници међу народима – Србија, Београд 2012), радове професора Кристофера Браунинга у зборницима Јеврејског историјског музеја и другеТако ће читаоци сами моћи да виде ко врши ревизију.

*Научни саветник, Београд