Кад дечак убије зеца

Андреас Хикаде је редитељ анимације, аниматор, део креативног тима студија Филм билдер у Штутгарту, професор анимације на филмској академији Баден-Виртемберг. Филмови особеног визуелног израза и естетике учинили су га једним од најапартнијих аутора на актуелној европској сцени. Хикадеов боравак на фестивалу анимације АНИМАНИМА 2012 у Чачку искористили смо за кратак разговор са њим.

Да ли су на Ваш рад утицала дела из других уметничких области?

Мислим да у анимацији, као вероватно и у свакој другој уметности, важни утицаји не долазе из саме анимације већ из других области. За мене лично, најважнији утицај била је капелица Богородице у Алтетингу где сам се родио и одрастао. Њени зидови били су прекривени хиљадама слика, уљима на платну, обичних људи који су описали тешке ситуације у којима су се некад нашли, нпр. сељак који је пао под трактор, преживео, па насликао слику о том догађају: он, трактор и Богородица! Та капела је заиста оставила утисак на мене. Једноставни људи који на искрен начин изражавају своја осећања. Они стављају себе у друштво свог Бога и тако лична митологија постаје колективна. То су моја прва искуства ове врсте. Касније, сличан утицај на мене имао је амерички цртач стрипова Роберт Крамб. На неки начин оно што је он радио било је сасвим налик ономе што су радили они сељаци. Цртао би сопствену драму, потом погледао унаоколо по Америци, видео њену драму, и све то би ставио у једну слику, у један стрип. Још касније, када сам почео да се бавим анимацијом, наишао сам на радове немачког аниматора Јохана Куна, на исту причу о личној драми, личном искуству која се преображава у уметничко дело.

Који су светски аутори анимираног филма имали утицаја на Ваш рад или на свет Ваших идеја?

Када сам почињао, био сам врло „сиров”, нисам знао којим путем бих кренуо. Помислио сам: можда би требало да радим нешто налик Дизнију? Имао сам тих дана, касних осамдесетих, професора који ме је упутио на међународну аниматорску сцену, браћу Квеј, Керолајн Лиф и друге независне ауторе... Углавном, схватио сам да не треба да следим Дизнија, рад ових људи ме је охрабрио да „убијем Великог оца”.

У време када су настајали Ваши филмови „Живели смо у трави” (1995) и „Прстен ватре” (2000) трпели сте критике због агресивног сексизма и сваковрсних мачо претеривања. Како те филмове видите у светлу данашњег друштва, односа између мушкарца и жене?

С једне стране, радио сам шта сам желео и као уметник и као особа која пролази кроз неке периоде који се одражавају у ономе што ради. Никада нисам мислио да су ти филмови сексистички, али они су у први план изнели проблематику те врсте и проговорили о њој. С друге стране, као млад аутор нисам могао стопроцентно да контролишем свој језик, и даље сам покушавао да схватим начине комуникације.

Прича о инцијацији, ступању у свет одраслих, дошла је са филмом „Кржљавко” (2005). Дечак ће замолити да се поштеди живот најслабијем зецу у накоту, а ауторитативни стриц ће му допустити, с тим да животињу после годину дана мора да убије. Овај крвави ритуал је метафора жртвовања кроз које свако пролази да би био прихваћен од заједнице.

Мораш да убијеш да би јео, то искуство је сваком познато. Овај филм је највише аутобиографски, кроз нешто слично сам и сам прошао (зец, наравно, није био плав). Дечак није имао другу могућност, није имао избор. Ако причу посматрате на метафоричком нивоу: да би преживео, спреман си на све. Не можеш остати невин.

Можете ли мало да појасните везу између наслова Вашег филма „Љубав и крађа” (2010) са Бобом Диланом?

„Рециклирао” сам читав низ познатих слика доводећи их у међусобну везу у оквиру истог уметничког дела и то ми се учинило налик оном што је Дилан радио у својим каснијим делима, посебно на албуму „Љубав и крађа”. Стављао је у стихове ствари које је „украо” од других писаца, неке и вековима старе.

Ово је филм невероватне енергије, хипнотичког ритма, који прати трансформације бизарних ликова једних у друге. Међу њима препознајемо неке из облати популарне културе (Бети Буп, Мики Маусе), симбола (Јин-Јанг, масонска пирамида), историје (Хитлер)... Носи ли неку мање видљиву или скривену поруку?

„Љубав и крађа” је по својој суштини апстрактан филм, и као такав оставља пуно простора за посматрача, за различите начине интерпретације. Мој лични став је да, пошто је реч о сликама које нису моје (крађа), и које ме инспиришу (љубав), оно што се догађа када почнете да их мешате и повезујете јесте јединствена, нова, оригинална ствар. Прва три дела су о инспирацији, а последњи део је израз те инспирације.

Студио Филм билдер: пројекти у току, планови?

Једна од ствари које радимо јесте књига илустрација за песме кантри групе „Пончови понији опет јашу” из Минхена. За потребе једне ТВ серије о животињама намењене предшколцима, на основу њихових песама које говоре о животињама, направићемо и неколико кратких анимираних филмова.