Од "суперсиле" до велесиле

Пад комунизма у Европи и распад СССР-а као државе 1989–1991. снажно су подстакли стварање илузије о САД као суперсили, чак јединој. Тим поводом настаје теорија-идеологија о "крају историје" (дефинитивном врхунцу историје), према којој је демократско-капиталистичка парадигма друштвеног развоја, понајвише она америчка и под америчким вођством, неопозиво тријумфовала, остајући без икакве изгледне алтернативе и конкуренције. (Најчудније је то што је она лансирана педесетак година после нуклеарне анихилације Хирошиме и Нагасакија са којом смо већ, знали то или не, почели да живимо у апсолутно супротном, потенцијално апокалиптичком "крају историје" – већ тада се требало концентрисати на проблематику опстанка историје.

САД с правом могу у много чему да буду пример за углед осталим народима, укључујући и нас Србе. Достигнућа те земље доиста су огромна: плуралистичка, легалистичка, демократска и федералистичка организација државе; подела власти на извршну, законодавну и судску; становништво које по културно-етничком пореклу и саставу представља човечанство у малом; масовна имиграција из целог света; немерљив допринос победи у два светска рата; предводничка улога у научном, технолошком и привредном прогресу која се страховито увећала новијим иновацијама у информатичкој и комуникационој технологији; висок животни стандард; огромна покретљивост становништва; стална самомобилизација становништва у покретима за побољшање положаја и утицаја жена, расних мањина, сексуалних мањина; слободно експериментисање животним стиловима; врхунска култура у многим областима (само необавештени верују да тамо цвета једино попкултура)... У овом тренутку ваља посебно нагласити здраворазумски, прагматички и умерењачки политички дух америчког народа који је недавним изборним резултатима натерао председника Буша да почне да преиспитује неодрживу стратегију у окупираном Ираку.

Идеолошко и имиџолошко саморазумевање, свој начин живота и поглед на свет САД као наводна суперсила настоје да тотализују. Оне се труде да универзализују капиталистички начин производње и капиталистичко тржиште, енглески језик као lingua franca нашег доба, слободно кретање и запошљавање најбољих стручњака и стваралаца по целом свету, сузбијање тероризма, демократију и људска права (онако како их оне схватају). Није то тоталитаризам, за шта их иначе оптужују многи, а нарочито џихадистички тоталитаристи. Довољно је чак и површно упоредити САД као тотализатора (а не тоталитаризатора) са фашизмом, нацизмом и стаљинизмом за које се појам тоталитаризма с пуним правом употребљава, па видети колико је нетачно и неодговорно говорити о америчком тоталитаризму.

Америчку веру да свој образац друштвеног живота и своју силу треба да тотализују храни и нешто далеко више од наведених постигнућа, нешто метафизичко а не емпиријско. Па, већ сам термин "суперсила" сугерише неку врсту нељудске, чак божанске моћи. Реч је о масовној "политичкој теологији", вери у "изузетност" и "богомдану мисију" властите нације. У том духу, на питање да ли се за савете обраћа оцу, бившем председнику Бушу, садашњи председник Буш по правилу одговара да за то нема потребе пошто савете моли и добија од "Оца на небесима".

Америчке војне интервенције у Ираку (под Бушом старијим) и нешто касније у БиХ, СРЈ и Авганистану ојачале су то (само)уверење о "суперсили". Истина, оно је донекле већ поколебано Ал Каидиним терористичким нападом на Њујорк и Вашингтон, још више заглибљеношћу у Ираку, а понајвише огромним јачањем других великих сила, нарочито Русије и Кине.

Говор председника Путина у Минхену фебруара ове године представљао је, по мом мишљењу, имплицитну објаву настанка новог "новог светског поретка" са промењеним односом снага у свету. Тако је однос између САД и Русије прешао пут од вишедеценијског непријатељства без рата ("хладног рата"), преко једнодеценијске америчке хегемоније, до садашњег ривалског партнерства. У тој опреци, по свему судећи, преовладаваће час једна час друга страна пре него њихова равнотежа. (Успут: Србија се налази пред изузетно деликатним проблемом како да очува и негује подједнако добре односе са САД и Русијом, нарочито у периодима кад њихово ривалство бива јаче од партнерства.) Америка је затечена брзином и степеном објективног ("hard power"), али истовремено и самосвесног ("soft power") опоравка и уздизања Русије под Путином – "Великим". Још увек се заноси надом да ће се Русија вратити искомплексираном понашању из времена Јељцина. (Ево узгредне хипотезе да безвољна претпутиновска Русија није била баш толико слаба колико је мислила и осећала да јесте.)

САД имају доста ограничену моћ већ (и) због тога што апокалиптичким средствима располажу и неке у сваком другом погледу знатно слабије државе (примерице једна Северна Кореја), којима такође могу да униште или испровоцирају уништење доброг дела човечанства – а све казује да ће се њихов број и снага увећавати. Сем тога, поставља се и питање каква је то "једина суперсила" кад није у стању да диктира стање ни у неким земљама које не располажу таквим средствима, као што су примерице Иран, Ирак, Авганистан, све више земаља Јужне Америке, али и када се вајка да ће Албанци поново прибећи масовном насиљу ако им, макар и мимо СБ УН, не испослују отцепљење од Србије. А шта тек да велимо о односима моћи (између осталих, и апокалиптичке) између САД и других велесила: Русије, Кине, Индије... Само, да не будем погрешно схваћен: и као "тек" велесила, САД су још увек, све у свему, снажније од осталих велесила, посебно у способности пројектовања моћи на даљину.

Наравно, није нимало једноставно приземљити се са хибристичких висина. Било би, свакако, боље за саму Америку, па и за нас њене пријатеље и цело човечанство, да су већи утицај на њену елиту моћи, масмедије и јавно мњење имала давна упозорења сенатора Фулбрајта ("Ароганција моћи"), а касније и једног Пола Кенедија ("Успон и пад империја") или Самјуела Хантингтона ("Сукоб цивилизација"), него фукујамска утопија свеопштег демократско-капиталистичког развоја човечанства под вођством америчке "суперсиле". Сваке године у јануару председник САД подноси извештај Конгресу о "Стању Уније". Следећи јануар, по мом мишљењу, не би ваљало дочекати без једне комисије за "За стање Уније и стање човечанства". Састављена од најбољих америчких зналаца и мислилаца, она би, верујем, могла да помогне свом народу и елити да што безболније оствари и преболи транзицију од "суперсиле" до велесиле.