Увек је дежурни кривац здравство

Британски грађани су с поносом (без обзира на критиковање и велике захтеве за побољшање тог истог система)у програму отварања Олимпијских игарамогли да виде,између осталог, заједничко добро британског друштва, национални здравствени систем. У нашој јавности здравствени систем Србије је од заједничке вредности за понос претворен, неоправдано,у корпу за отпатке медија, јавности, владајућих и опозиционих странака: за све су криви здравствени радници и здравствени систем –медијско спиновање и пласирање магле служило је да прикрива и скреће пажњу с многих других друштвених проблема. Кад немате о чему да пишете, или је тешко да нешто аргументовано и критички разматрате, увек је ту дежурни кривац здравство – за писање о тој области не треба вам никакав обзир,а медијска слика о нечему неретко, нажалост, постајала је важнија од чињеница. Кад се неко озбиљно разболи и кад му се помогне стентом у акутном инфаркту, хитном интервенцијом заустављања крварења у некој од ургентних служби, кад види како изгледа његов дом здравља у коме дуго није био,он се неретко изненади, „па није тако лоше и црно како пишу новине”.

Истраживање јавног мњења о корупцији у здравству, спровео је Цесид, у јуну и јулу 2010. на репрезентативном узорку од 4.232 испитаника на територији Србије (безтериторије КиМ) и на узорку од 100 лекара и 100 медицинских сестара и техничара.Истраживање је показало да је утисак о корупцији у здравству већи него што је лично искуство грађана о томе, па тако 58 одсто сматра да је већина лекара корумпирана, a 64 одсто тврди да у последњих пет година нису имали таква искуства. Деветнаест одсто грађана има став о корупцији на основу личног искуства, док 35 одсто формира такав став на основу људи из окружења или из медија (14 одсто), дакле, посредно. Седамдесет одсто од оних који су имали искуства с корупцијом у здравству такође тврди да им нико ништа није тражио већ су самоиницијативно давали нешто.Већина здравствених радника тврди да огроман број запослених добро и поштено обавља свој посао, да је мали број оних који компромитују професију. Решење проблема они виде у побољшању материјалног стандарда, едукацији и лекара и пацијената, кажњавању оних који заиста примају мито и у бољој организацији здравственог система.

У оквиру својих надлежности, Министарство здравља је претходних година увело низ мера: институције заштитника пацијентових права, 2002.а онда законом 2005. „бели телефон” за питања, примедбе и похвале грађана, информативне кампање „Имате право”, „Осмехом се здравље преноси”, едукацију запослених у 46 породилишта о ненасилној комуникацији за превенцију насиља, Кодекс запослених у здравственим установама и министарству…

Пројекат „Реконструкција и модернизација четири клиничка центра”, финансира се из кредита Европске инвестиционе банке, којије ратификован у Народној скупштини Србије крајем 2008, захваљујући успешном искуству спровођења пројекта „Хитна реконструкција 20 болница у Србији”, између 2005.и 2007. године.

Од ратификовања кредита крајем 2008.године до 2010, усвојени су „мастер планови” иизрађена идејна решења.Главни пројекти за свачетири клиничка центра и почетак градње планирани су били за 2011. годину. Тадашњи најодговорнији људи у Министарству здравља зауставили су реализацију пројекта, без рационалних аргумената. Јединица за спровођење пројекта је распуштена крајем 2011 - почетком 2012.године (изузев др Василија Антића, који је све време директор Јединице), а изабрани су нови запослени тек после неколико месеци, у лето 2012. Сада је то шанса за ново руководство министарства здравља да заврши велики и важан посао у који је до сада уложено много енергије, али и новца и опреме, у сва четири града, из буџетских средстава или из успешних пројеката финансираних од Светске банке – на пример промена грејања у КЦС у Београду од мазута и угља на гас.

Према извештају Светског економског форума у Давосу, 2010. (слично је било и у 2008. и 2009),Србија се нашла на 46. месту од укупно 133 рангиране земље у свету у области здравства и основног образовања, што је био највиши ранг једног нашег подсистема на светској листи упоређивања по истим критеријумима за све.У најновијем извештају о коме је и ,,Политика”недавно писала, може се наћи да је Србија на 95.месту од 142 земље, са оценом 3,9, на скали од једандо седам. Такође је занимљиво по чему се Србија највише сврстава:по здравственом систему и основном образовању смо на 52.месту од 142 земље, са оценом 5,8 на скали од једандо седам. Откуд тако високо?Зато што је повећана дужина очекиваног живота на рођењу на 73,7 годинаи једнака је са Мађарском, Словачком, балтичким земљама, зато што је смртност новорођенчади у сталном смањивању и упоредива је са земљама које су ушле у Европску унију после 2004.Стандардизована смртност је нанивоу балтичких земаља и Мађарске.Смањено је оболевање од туберкулозе, а покривеност лековима против ХИВ инфекције је на завидном нивоу – то су неки од главних параметара којима се форум у Давосу руководио у упоређивању земаља. То,међутим, није никада била погодна тема за писање било ког српског медија, зато што је писање о здрављу и здравственом систему углавном на дневној основи, са поводима појединачних лоших примера и кризних ситуација – наравно да је то потребно, али не искључиво то, не злурадо и са нетачностима и непрецизностима.

Главни изазов данас је да се разуме да је улагање у здравље право улагање у економску и социјалну будућност и одрживост друштва.Принципи здравствене политике треба да буду у свим политикама друштва и не сме се заборавити да без здравих грађана нема ни успешне економије, ни одрживог развоја.

*Редовни професор интерне медицине Медицинског факултета БУ, интерниста-гастроентерохепатолог КЦС, министар здравља Србије у периоду јун 2002– март 2011.