Живети од немогуће мисије

Слободан Јоцић Вики (65) бави се послом који моћно звучи а уствари највише личи на немогућу мисију – он је филмски продуцент у Србији. У нашој земљи је уносно бити пекар, апотекар, банкар, политичар... Филмски продуцент!? Па то је озбиљан тркач преко препона: државни фондови за потпору филму танки, биоскопи се масовно гасе, пиратерија цвета – међутим, неко, ипак, успева и у таквој ситуацији да прави филмове и да живи од свог посла.
Вики је основао Викторија филм још давне 1980. године. Правио је познате домаће серије, између осталих "Балкан експрес" и "Вук Караџић", девет филмова ("До виђења у Чикагу", "Кордон", "Мртав ладан"...), а управо је завршио снимање филма "Четврти човек". Пуних 12 година био је председник Удружења филмских радника, неки старији га се сећају и као члана балетске трупе Бориса Радака, радио је у продукцији Битефа у време Мире Траиловић, Феста, у златном добу Авала филма ("Има љубави, нема љубави" с Оливером Катарином) када је на челу ове филмске куће стајао Ратко Дражевић, најдуже се задржао на Телевизији Београд где је продуцирао и шоу програме "Образ уз образ", "Максиметар", "Игре без границе".

Овај човек са искуством, пре свега, воли филм: тек кад споји и љубав и искуство, успева да оствари циљ – сними филм или ТВ серију.

Најјефтинији домаћи филм, објашњава Јоцић, кошта 300.000 евра, просечан 500-700 хиљада, док озбиљнији прелази и милион. Рецимо, комедија "Мртав ладан" је коштала 700.000, "Кордон" пола милиона, а најновији "Четврти човек" скоро милион евра.

У структури трошкова трећина отпада на хонораре.

– Зачуђујуће је да су наши глумци међу скупљима у Европи, страни копродуценти се највише жале на висину глумачких хонорара – каже  Јоцић.

По снимајућем дану глумцима се плаћа 100 до 1.000 евра; у тек завршеном филму двојица глумаца су пробила плафон. Надокнаде за сценарија се крећу од 5.000 до 30.000 евра, међутим, неки домаћи сценаристи су успели да свој рад баснословно наплате, помиње се сума од 200.000 евра за један копродуцентски филм. Режисерски хонорари су слични као и за сценаристе.

Друга трећина трошкова филма отпада на закуп технике, а преосталих 40 одсто на сценографију и лабораторијску обраду.

Буџет домаћег филма се пуни из три државна фонда (републички, покрајински, градски) који дају око трећину трошкова, евентуално конкурисањем код европског Еуроимажа, затим из средстава копродуцената и од продаје ауторских права некој од телевизија. Откуп филма телевизије плаћају 20.000-30.000 евра док се серија направљена од филмског материјала плати и целих 100.000 евра.

Наш саговорник највеће проблеме види у ономе што долази после урађеног филма – а то су биоскопи. Српска мрежа биоскопа је спала на неких 80 сала и он сматра да је неопходно да се овим проблемом позабави држава, да уложи у повећање броја биоскопа да би остали ван утицаја "мејџерса" (мултинационалних филмских компанија) који намећу репертоар – читај: нису склони домаћем филму.

Држава не сме да заборави, закључује власник Викторија филма, да је филм најефикасније средство за експанзију националне културе.