Американизација српске културе

У Клубу – књижари – галерији „Гласник”, у Београду, представљена је нова књига историчарке Радине Вучетић „Кока кола социјализам”, коју је објавио „Службени гласник”, у библиотеци „Друштво и наука” (едиција: Историја). О књизи су говорили Милан Ристовић и ауторка.

Радина Вучетић, у овој књизи, каже Милан Ристовић, дала је многобројне одговоре на истраживачки и методолошки сложен комплекс питања, указујући на који начин је могуће историографско сагледавање тешко размрсивог сплета политичке, друштвене и културне историје. Показала је да се о хладном рату и односима по много чему неравноправних партнера, какви су били САД и Југославија, може писати свеже, занимљиво и студиозно, крећући се кроз различите нивое историјске стварности – на хеуристички добро постављеној основи – уз темељито познавање обимне историографске продукције, градећи тако богату и комплексну слику.

Ауторка посвећује пажњу деловању институционализоване културне пропаганде америчке државе у Југославији: политичким извозом америчке културе, начина живота и вредности. С друге стране, она скреће пажњу на оне утицаје који су стизали са Запада другим, сложенијим правцем, остављајући печат на свакодневици Југословена током шездесетих година, прошлог века. Радина Вучетић пажљиво прати њихово „одомаћивање” у југословенској стварности тих година, анализира њихов симболички и стварни значај и утицај на промене југословенског начина живота, идући од утицаја Маркузеа на југословенске интелектуалце до значења дечјих игара, дешифрујући њихова загубљена значења.

Друштво смо, додаје Ристовић, које догађаје из прошлости памти селективно. Права је срећа што младе историчаре занима историја Југославије и том проблематиком се баве озбиљно. Јер, ништа не потиче од нас, и не завршава се с нама. Радина Вучетић се бави Југославијом шездесетих, упоређујући наша искуства са искуствима осталих социјалистичких земаља. Мислили смо, што је стереотип, да смо у свему били бољи, напреднији, више прозападно оријентисани, нарочито када је популарна култура у питању (музика, пре свега џез, стрип, филм, позориште), што није баш тачно. У време хладног рата, популарна култура је била инструментализована. Неке ствари су биле крајње нелогичне: у појединим областима, с једне стране, било је стваралачких слобода, али је, с друге стране, било и нелогичних, неоснованих забрана. Књига „Кока кола социјализам”, наглашава Ристовић, даје многе одговоре, али и поставља многа питања.

Расла је, каже Радина Вучетић, у време американизације српске културе: гледала је Дизнијеве цртане филмове, слушала америчку рок музику, читала америчку литературу, пила кока колу… Ово је, истовремено, и књига о великој Југославији, о Титу, али и малим, обичним људима, који су слушали џез музику, ишли на Калемегдан на игранке, гледали америчке филмове. У Југославији је, шездесетих година прошлог века, владала социјалистичка идеологија, упакована у капиталистичко рухо, с тим што је све са Запада прихватано, али је на локалном нивоу било забрана (филмови „црног таласа”, позоришна представа „Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића). Била је то Југославија, подвлачи ауторка, у којој су и немогуће ствари – биле могуће.