„Теорија релативитета” српске кошарке

Четири године након што је пошла у неславно завршени пројекат „медаља у Лондону”, кошаркашка репрезентација Србије трчала је за возом који је ишао ка Словенији на Европско првенство 2013. а уз Американце су на олимпијском победничком постољу стајале селекције Шпаније и Русије, баш оне које су наши играчи у међувремену скидали са светског и европског трона, у директним дуелима.

Време је показало да то су што су Крстић и другови, поред осталог, били у борби за медаље 2009. и 2010. године, у великој мери последица „форе” коју су имали у неигрању водећих асова супарника. Како сада горко звучи податак да је Србија једини тим који је на последњих седам великих такмичења спречио Шпанце да стигну до финала.

Очигледна је веза с чињеницом да је Светско првенство, у чијем четвртфиналу су пре два лета изгубили од Србије, једино надметање од 2006. на којем није било њиховог неприкосновеног лидера Пау Гасола (онда као ни 2009. нису имали ни првог „плејмејкера” Калдерона).

Руси су до „бронзе” у Лондону стигли предвођени Кириленком и Хријапом (двојац са убедљиво највећом „минутажом” у њиховом олимпијском тиму), на које нису могли да рачунају 2009. на Европском првенству у чијем четвртфиналу их је потукла Србија. Уосталом, у новом четвртфиналу „Евробаскета” са нашим националним саставом, лане у Литванији, њих двојица су били најбољи појединци у победи „зборнаје” (на истом турниру „црвена фурија” је била боља од Ивковићеве екипе за 25 поена разлике).

Тако сада имамо и доказ да ни медаља нове генерације репрезентације не значи да су стигли играчи који у истом циклусу неће бити на коленима пред екипом из земље са кошаркашких маргина попут Естоније која има мање од милион и по становника, или пред знатно ослабљеном Црном Гором.

Са тим и искуством из 2004. и 2005. године, када смо имали и велике играче из славних дана па опет доживљавали потонућа, тешко да може са сигурношћу да се говори о перспективама наше кошарке у овој деценији.

У ствари, када се постави питање да ли у млађим категоријама имамо разлог за оптимизам у погледу будућности репрезентације, не може да се не потегне можда и најбољи пример колико су резултати и могућности у нашем случају релативна категорија.

Пре пет лета, младе националне селекције Србије су „ушле у Гинисову књигу” освојивши златне медаље на свим такмичењима, европским првенствима за играче до 16, 18 и 20 година и планетарном шампионату кошаркаша до 19.

Од тих 45 „златних дечака” (тројица у две селекције) у овим квалификацијама играла су осморица: Теодосић, Тепић, Паунић, Мачван, Кешељ, Штимац, Мусли и Анђушић (њиховим генерацијама припадају још тројица, од преостале седморице репрезентативаца). У последње три године, на 12 такмичења, млађе категорије наших кошаркаша нису приграбиле ниједно „злато”.

– Промена критеријума у раду са млађим категоријама у нашој кошарци, којом је уместо производње играча приоритет постао резултат, довела је до тога да се изгуби стваралачки процес. Фактор играч нестао је у колективној тактици са децом. Пре него што дођу до ње, дечаци показују невероватан ниво креативности – каже Дејан Мијатовић (44), од ове године први тренер у хијерархији младих селекција Кошаркашког савеза Србије.

Стручњак који је лане са јуниорима (`92. годиште) био вицешампион света, а овог лета на Европском првенству освојио бронзу са две године млађом генерацијом, упркос серији повреда (од почетка без петорице укључујући првог „плеја” и центра, а у полуфиналу и без капитена, на крају изабраног у идеалну петорку турнира), најпозванији је за процену колико је благо с којим располажемо у новим поколењима.

– У овој земљи смо посебно осетљиви на кошарку, али има превише површних коментара и демагогије у оценама које се појављују. Ове године сам био у прилици да сагледам сву дубину потенцијала, радећи са око 700 дечака, почев од `92. годишта и мислим да имамо разлога за оптимизам. Стојим иза тога. И НБА ловац на таленте Ивица Дукан тврди да још увек ми имамо најталентованију децу. Главни проблем је што играчи мало играју у клубовима када из јуниорског пређу у сениорски тим. Од доласка Бодироге и Тарлаћа на чело мушких селекција, уведено је праћење играча преко целе године, са месечним окупљањима. Обавили смо и велики број тестирања у настојању да обухватимо свако дете, користили и најновију медицинску опрему која испитује структуре мишића...

Од времена када су у наш А тим будући велики асови улазили са 18 година, променила се и сама кошарка, која од младих играча тражи рецимо више „физикалија”:

– У раду са децом ми смо међу четири земље у Европи, а најбољи су Французи и Шпанци који пажњу посвећују 70 одсто атлетици, а 30 одсто кошарци. На такмичења долазе са великом растерећеношћу око резултата и због развоја играча у свим селекцијама играју исто, у нападу са једноставним акцијама, у одбрани стриктно „човека”. Селекција по атлетицизму јесте један од захтева модерне кошарке, наша јуниорска репрезентација коју догодине чека Светско првенство и има деветорицу виших од 205 сантиметара – речи су Мијатовића, који ће вероватно и водити ту екипу у Чешкој.

Некадашњи јуниорски репрезентативац Југославије каже да бисмо могли да се вратимо старој југословенској школи:

– Економски не можемо да се носимо са Шпанцима, који су у последње време одвели у своје клубове више од 20 наших са 12, 13 година, нудећи им и пасоше. Наша прилика је стварање играча. И по позицијама се зна из ког дела Србије долазе какви играчи. Требало би омогућити деци да остају у својим срединама уместо да долази до велике концентрације талената у Београду. И вратити статус тренерима који раде са децом...

НБА потенцијал, а прекобројан

Иако су били без „човека-тима” Јонаса Валанчијунаса, Литванци су освојили „злато” на Европском првенству младих кошаркаша, победивши у полуфиналу наш тим (на крају четврти) у којем није било чак четворице из поставе која је лане са Дејаном Мијатовићем била „сребрна” на јуниорском СП.

Селектор Александар Џикић изоставио је и члана идеалне петорке јуниорског Првенства Европе пре две године, Николу Силађија (крилни центар, висина 206 цм, 20 година).

– Ми разговарамо, али сваки тренер има потпуну слободу. Лично, жао ми је за Силађија, за којег мислим да је НБА потенцијал. Има моторику, скочност, брзину, „руку” и за три поена, и требало би да оствари високе домете. Касније сазрева и недостаје му чврстине, и требало би га сачекати – одговорио је Дејан Мијатовић на питање о изостанку члана Радничког ФМП-а.

Иза Хрвата на листама највећих потенцијала

Листе највећих потенцијала нових генерација, које праве сајтови специјализовани за скаутинг, нису без српских кошаркаша. Када се укрсте пројекције неких од водећих, као што су шпански портал „Европске наде” и амерички „Драфтекспрес”, међу играчима рођеним 1994. године најбоље стоји Василије Мицић, „плејмејкер” новобеоградске Мега визуре (висина 195 цм, четврти на првој и седми на другој).

„Европске наде”, које покривају више узраста, позиционирале су двојицу наших кошаркаша на друга места, у генерацијама играча рођених 1995. (Душан Ристић, центар, Црвена звезда Београд) и 1997. (Стефан Пено, бек, Барселона – поникао у Беокошу).

Да Хрватима долазе сјајне снаге показују и листе овог извора: прва места заузимају Дарио Шарић (1996), Марио Хезоња (1995) и Марко Араповић (1996).

Када је реч о котирању играча за следећи драфт НБА лиге, према „Драфтекспресу”, од наших играча најбоље стоји Немања Недовић, на 57. месту...