Никл

Србија је у финансијској кризи, економским невољама и дубоко у дуговима. На телевизији гледамо министра, чија је странка била на власти и до недавних избора, који тврди да не зна колики су дугови државе. Тврди се да је бивши премијер прикривао стварну висину државних дугова. Представници владе верују да би Србији, за спас од банкрота, било неопходно додатних три милијарде евра (дакле више од трећине планираног буџета)... Све ове вести разумљиво изазивају тако велику забринутост да најава улагања у висини од 1,3 милијарде евра у истраживање и експлоатацију никла у нашој земљи тешко да не може наићи на протесте јавности.

Српске владе током протеклих година углавном воде „економију деструкције”: дуговима исплаћују кредите, инфлацијом намирују пензионере, кредитима крпе буџет, у уништеном пензионом фонду примају реку остарелих, незапослених радника... једина смо европска држава за коју је светска економска криза била „изазов” из кога смо изашли већ у априлу 2009. године. Зато нам је данас овако како нам је... Ипак, отварање рудника никла, ма како било финансијски привлачно, може Србију да кошта много више од олако обећане зараде.

У медијима спомињу простор између Врњачке Бање, Трстеника, Мокре Горе и источних општина Републике Српске, као простор где би никл могао да буде експлоатисан. Дакле, у области која је вероватно поред Београда и Копаоника најзначајнија туристичка дестинација Србије, треба да буде започета експлоатација метала који је 2008. једно америчко друштва за кожне болести прогласило за алерген године. При том су највећи произвођачи никла пре свега простране државе какве су Руска Федерација, Канада, Аустралија, Индонезија... Дакле, привреде које могу себи да приуште да у насељеним областима не експлоатишу руде и не граде индустрије које би могле да угрозе здравље становништва и туризам. Треба ли споменути да се за прашину никл-сулфида верује да је канцерогена, за гас никл-карбонил да је изузетно отрован, док чист никл представља такав алерген да су истраживачи 2002. открили количину која превазилази стандарде и на кованицама од једног и два евра...

У Србији је, после деценија санкција и ратова само током првих пет година 21. века готово удесетостручен приход од туризма. Судбина привреда као што је српска јесте да, у време приватизације и могућег „извоза прљавих индустрија” из развијенијих држава, занемаре еколошке обзире. Ипак, ако је борски крај већ дугорочно загађен, ако сличне проблеме имамо на осиромашеним уранијумом бомбардованом југу Србије... Ако су наши градови, пре свих Београд, Крагујевац, Нови Сад, Панчево и Ниш еколошки запуштени... Зар није било могуће сачувати област западне и централне Србије? Чудно је да пример туристичког оживљавања Мокре Горе у коју годишње дође, читам, по шездесет хиљада туриста, или Андрић-града чији би градитељи желели да Вишеград убудуће посећује сто двадесет до сто педесет хиљада туриста годишње, није утицао на власти и јавност Србије у мери довољној да макар буду опрезнији с пројектима који, колико год се у време велике кризе чинили пробитачним, Србију остављају у положају сировинске базе.

Коначно, није јасно ко ће бити улагачи у експлоатацију никла у Србији. Ако једној СР Немачкој није прихватљиво да они који су оштетили њену београдску амбасаду не буду ухваћени и драконски кажњени, зашто би Србија прихватила, рецимо, капитал из државе у којој су права српског народа погажена, у којој трају кампање против дела њених грађана и суседне државе и у којој није извршен јасан раскид са ауторитарном прошлошћу (и, нажалост, мада ЕУ то довољно не примећује, садашњошћу)?

Све ово су питања на која треба да одговори једна модерна и демократска влада. Грађани Србије верују да такву имају.