Моћ и немоћ владара света

Антиглобалисти бију очигледно изгубљене битке, али је све очигледније да се те битке све више претварају у праве мале ратове.

Застрашујуће сцене из Ростока минулог викенда, бациле су у засенак Ђенову од пре две године. Барикаде на улицама, спаљени аутомобили, опустошене читаве градске четврти, каменице, молотовљеви коктели, сузавац и разорна ерупција насиља.Право је чудо што, срећом, на том великом и шокантном разбојишту, уз преко хиљаду повређених, није било мртвих.

У оба случаја повод за драматичне сударе демонстраната и полиције био је самит лидера најбогатијих и најмоћнијих земаља света који све уочљивије навлачи муње и громове губитника глобализације.

Ништа више, очигледно, није остало од почетне идеје тадашњег немачког канцелара Хелмута Шмита и бившег француског председника Жискара Д Естена, да лидери ексклузивног клуба богатих и моћних у готово идиличној атмосфери, уз камин и опуштено, претресају горућа, тада само привредна, питања света.

Први ,,камин" догодио се 1975, кад је свет потресала велика нафтна криза. Уз њега су се нашли, најпре, лидери Француске, Немачке, САД, Велике Британије, Италије и Јапана, а потом је овај ексклузивни клуб, у који су убрзо ускочили и Канађани, дуго функционисао у формацији чувене, и фамозне Групе 7.

И данас многи радије користе ту формулу, иако у клубу своју фотељу одавно има и Русија: седам плус Русија, у овој интерпретацији, задржава и ставља акценат ексклузивности на (библијском) броју седам и прави дистанцу према Москви.

И место одржавања садашњег самита моћних, морска бања Хајлигендам на северу Немачке, делује заиста идилично, али о идили више нема говора. Хајлигендам је претворен у прави бастион одсечен буквално од света.

Опасан високом гвозденом оградом (два и по метра), дугом тринаест километара, бодљикавом жицом и заштитним појасом у који се може крочити само уз специјалне пропуснице, бивши санаторијум је постао право ратно утврђење, које чувају хиљаде полицајаца (прецизније: 16 000), на стотине војника, борбени хеликоптери и авиони, ратне лађе, ракете и авакси.

Читава околина, у пречнику од најмање сто километара, од аеродрома крај Ростока, на који слећу и са којег узлећу специјални председнички (и премијерски) авиони и њихове свите –  данима живи у ,,ванредном стању".

У атмосфери коју су до усијања довели крвави призори из Ростока, све гласнији бивају захтеви да се радикално преиспита смисао оваквог окупљања моћних.

Са најчешће танким учинком – потпуно опречни интереси Американаца и Европљана кад је реч о заштити климе, упућују на то да ће немачка канцеларка Ангела Меркел, која је, као домаћин, ову тему ставила у средиште скупа, остати празних шака – и превисоком ценом (угледни немачки књижевник Ханс Магнус Енценсбергер сугерише лидерима да закупе усамљено острво у Карибима и да се тамо састају до миле воље), ови рандевуи актуелизују и заоштравају питање њиховог политичког легитимитета. И у све драматичнијој форми показују све дубљи јаз између богатих и сиромашних: сукоб Севера и Југа постаје, по многима, жешћи него некадашња, идеолошка, политичка и војна, конфронтација Истока и Запада.

Лидери осморке нису, истина, они владари света из сенке који узбуђују машту толиких многобројних аутора склоних теоријама завере. Они су у заиста у сопственим земљама демократски изабрани. Њима, међутим, није дат мандат да управљају светом, иако они који се баве реалном политиком признају да се мимо њих, и у легитимном светском форуму, какав су Уједињене нације, мало шта може.

Иако осморка представља само четрнаест процената светског становништва, она располаже са две трећине светског бруто производа. У томе почива и њена (пре)моћ.

Велики моћници су, међутим, све чешће немоћни да сами решавају велике светске кризе које, успут, почесто и сами производе: Буш је, на пример, у очима демонстраната у Хамбургу и Ростоку, не само симбол захуктале и немилосрдне глобализације, него и ,,ратни пироман".

Наслућујући да би враг могао да однесе шалу, немачка канцеларка је, захтевајући ,,нулту толеранцију" према милинтантним демонстрантима, показала разумевање за жртве глобализације најављујући ангажман за њено ,,људско лице". Остаје, међутим, велико питање да ли су те две ствари уопште спојиве и могуће.