Једино Срби страхују од – промаје

Страх од грознице „западног Нила” која је до сада однела пет живота царује у душама наших суграђана већ месец дана, иако нас здравствени ауторитети уверавају да нема места паници. Запрашивање комараца накратко је заменило заплашивање нације, која је пре неколико година стрепела од новог грипа и вируса који преносе птице. Наш реномирани психијатар др Саша Ђурђић, који је цео живот посветио борби против страха, сматра да се наш народ адаптирао на различите форме застрашивања и да га од нилске грознице више брине домаћа инфлација и неизвесна будућност.

„На јачину страха од грознице западног Нила утиче недовољна информисаност – прво су нам објашњавали да тај вирус преносе само тиграсти комарци, да би онда то објашњење демантовали и рекли да су у питању домаће крвопије, па онда да су угрожени само људи који живе поред реке... Међутим, мислим да су тиграсти комарци тренутно најмањи проблем Срба. Код нас су израженији егзистенцијални страхови – од будућности, отказа, банкрота. Ови страхови нису неосновани јер цене расту, плате се смањују, чак нам ни политичари више не обећавају да ће бити боље”, каже наш саговорник.

Резултати истраживања америчких психијатара говоре да је агорафобија праћена паничним нападом – најфреквентнији облик страха, а епидемиолошке студије сведоче да између четири и десет одсто становника наше планете има страх од отвореног простора, објашњава Ђурђић.

„Социјална фобија, односно страх од ближњег свог, кога препознајемо у бојазнима типа да ли ће ме други одбацити, увредити, понизити, исмејати, казнити или оставити и како ће људи процењивати моје понашање, кумује у души сваког десетог становника планете. У основи овог страха јесте доживљај ниже вредности – због тога смо неуспешни у социјалним контактима и не можемо да се изборимо за место под професионалним сунцем”, каже наш саговорник.

Класици психоанализе тврдили су да на свет долазимо са два биолошки структурисана страха – страхом од јаког звука и страхом од губитка подлоге, а на питање који се страхови први појављују у детињству наш саговорник каже: „Постоје развојни страхови, као што су страх од страних особа, који се јавља око седмог месеца, и страх од одвајања од родитеља, који настаје око 14 месеца и они временом пролазе. Међутим, треба имати на уму да и родитељи инфицирају дете својим страховима. Сцена у којој дете одушевљено прилази псићу, а коју прекида крик мајке и упозорење: „Не дирај пса, ујешће те”, обично представља прву карику у ланцу настанка анксиозног поремећаја. Обично кажемо да се анксиозна деца „љуљају” у наручју преплашених и презаштићујућих мајки, које комуницирају са децом уз упозорења као што су – пази ово, немој оно и које деци преносе поруку да је свет веома несигурно место и да иза сваког његовог угла вреба опасност. Ако се присетимо да се већина Београђана, која се безбрижно шетала градом усред ваздушне узбуне, избезумљено сакривала иза ћебади због помрачења сунца и да наши суграђани који без страха шетају по кошави, чим уђу у градски аутобус вичу „затвори прозор, уби ме промаја”, да ли можемо да констатујемо да смо ми као народ склони ирационалним страховима?

„Морам да признам да сам феномен ’промаје која убија’ срео само код нас – парадокс ове бојазни лежи у томе да се не плашимо бацила и вируса, већ стрепимо од проветравања просторије. Међутим, треба разумети да смо ми биолошки предиспонирани да се плашимо оних изненађења које нам приређује природа, а не катастрофа које прави човек – већи број људи страхује од грома, поплава и олуја него од тероризма”, каже др Саша Ђурђић.