Не сумњајте у пријатељство Јермена и Срба

„Између Јермена и Срба традиционално постоје изузетно добри односи и велико и пријатељско међусобно разумевање. Немојте никада у то да посумњате”, каже за „Политику” нерезидентни амбасадор Јерменије у нашој земљи Гагик Галачјан.

Прилика да разговарамо са господином Галачјаном, чије је седиште у Атини, указала се поводом два догађаја. Недавно је у Београду отворен први конзулат Јерменије у Србији на чијем челу је почасни конзул Предраг Томић. Такође, у београдском Музеју афричке уметности, 21. септембра је обележен Дан независности Јерменије.

Колико је сарадња из времена када су постојали Совјетски Савез и Југославија уграђена у данашње односе наше две земље?

Ја бих отишао чак и раније у прошлост. Било је и времена када смо били, како се каже, „браћа по оружју”, и то не сме бити заборављено. Наша трговинска размена не прелази два милиона долара. Тренутно радимо на организовању заједничког бизнис форума, а именовање почасног конзула требало би у том смислу много да значи.  

И на политичком плану имамо одличне контакте. Ваш бивши председник Борис Тадић боравио је у званичној посети Јеревану 2009. Наш председник Серж Саргсјан био је у Србији прошле године. Постоје најаве и парламентарних контаката. Имали смо више сусрета шефова дипломатија, потписали смо, практично, све неопходне документе важне за развој међусобних односа. Сада треба прећи на практичне кораке.

Јерменија се граничи са Турском, Грузијом, Азербејџаном, Ираном – у центру је региона који не спада у најмирније у том делу света. Како изгледа живети у таквом окружењу?

Комшије не можете да бирате. Водимо се политиком мирољубиве коегзистенције. Наравно, ту је питање Нагорно-Карабаха и Азербејџана, немамо дипломатске односе са Турском, али то није наша грешка.

Имамо веома добре односе са Грузијом и Ираном.

Ситуација око Нагорно-Карабаха и даље је сложена. И Јерменија и Азербејџан имају интерес да се тај проблем разреши. Зашто то тренутно није могуће?

У Нагорно-Карабаху обустава ватре траје од 1994, али нема мировног споразума. Проблем не може бити решен другачије него на миран начин.

Азербејџан наглашава да ће се, уколико не буде напретка, одлучити за рат. Покушали су тако нешто у прошлости и знају шта се десило. Председник Азербејџана је, међутим, Јермене широм света прогласио за највеће непријатеље његове земље. Не чуди зато то што је азербејџански војник Рамил Сафаров на курсу у Мађарској узео секиру и са петнаест удараца убио свог школског друга, Јерменина.

Прекинули сте дипломатске односе са Будимпештом.

Мађарски суд је осудио Сафарова на доживотну робију али су га потом изручили Азербејџану где је ослобођен и добио статус хероја. Слављен је, дата му је и плата за осам година, стан у Бакуу, промовисан је у ранг мајора и наставиће службу у Азербејџанској војсци. Чекамо да видимо како ће се Мађарска носити са насталом ситуацијом.

Колико генерација мора да прође да би биле залечене ране у односима са Турском коју оптужујете за геноцид над Јерменима 1915. године?

Јерменска нација то никада неће заборавити. Онај ко је учинио такав злочин мора за њега и да преузме одговорност. Турци морају да признају шта су урадили. Ипак, то није нешто што би требало да утиче на нормализацију међусобних односа.

У Вашој земљи делује руска војна база. Каква је њена улога у одржању мира у региону?

Мисија руске базе је да спречи непотребан рат и да прати развој догађаја у региону јужног Кавказа. Не бих то везивао за претње Азербејџана. Не треба заборавити да смо и даље чланице Организације договора о колективној безбедности и верујемо да би та организација требало да делује као стабилизирајући фактор.  

Јерменија има нешто мање од четири милиона становника, а дијаспору која броји скоро осам милиона. Каква је улога те дијаспоре у остваривању спољнополитичких циљева Ваше земље?

Прво треба објаснити одакле нам толика дијаспора. Један од узрока је геноцид који смо доживели 1915. од стране Отоманске империје. Стотине хиљада оних који су успели да преживе тај злочин потражили су уточиште у другим земљама Средњег истока. Многи су отишли даље у Европу, САД, Јужну Америку...

О њима не говоримо као о дијаспори, већ као делу укупног јерменског народа. Ми припадамо једни другима. Осећамо њихову моралну подршку и када је реч о економији и спољној политици. Ако их већ сматрамо делом своје нације, онда морамо узимати у обзир и њихове ставове о свим важним питањима.

Вашој земљи поједине међународне организације попут „Фридом хауса” замерају на недостатку демократичности.

Одговор на то је, истовремено, једноставан и сложен – потребно је време. Када смо успоставили демократију, мислим да смо то урадили добро, напредовали смо у том правцу, и то не са тачке гледишта „Фридом хауса” већ у складу са нашим обавезама према Савету Европе и осталим институцијама чије смо захтеве дужни да поштујемо.

Важно је имати добар имиџ, али бих поенту више ставио на питање наших напора да поправимо сопствену унутрашњу политику, људска права, изборна правила. Веома смо кооперативни са свим тим демократским институцијама, што стоји и у њиховим извештајима.