У освит револуције

Раније слабо извођена трагикомична драма „Деца сунца” Максима Горког (1905) у последњих неколико година је више пута постављена на европским сценама, због реактивиране актуелности теме, разматрања друштвених функција интелектуалне елите у предвечерју револуције.

Протагониста је професор Протасов, хемичар изолован у свом свету науке, несвестан времена у коме живи, беде у окружењу и све очајнијих, промуклијих гласова осиромашеног народа који бауља по дну друштвене лествице.

У овом запањујуће актуелном комаду, силовита критика друштвено-политичких околности преплиће се са универзалнијим, чеховљевски интонираним, поетско-филозофским разматрањима смисла живота и патње, као и значаја уметности у оплемењивању кородиране људске душе. Идеолошка магловитост драме која је у време њеног настајања сматрана слабошћу, данас је нека врста врлине јер ствара плодно тло за дискусију, имајући у виду да глобално живимо у кризним, нестабилним, збуњујућим временима која захтевају одлучне резове.

Иво ван Хове, редитељ амстердамске представе „Деца сунца” која је затворила 46. Битеф, радњу је сместио у реалистичан декор. Сцена представља дом Павела Протасова, у централном делу је трпезаријски простор, а около се налази неколико врата која воде у друге просторије (сценографија Јан Версвејвелд). Галерија бројних ликова и њихових сложених односа извајана је театрално.

Радња укључује неколико неостварених љубавних веза, између Меланије (Крис Нитвелт) и Протасова (Јакоб Дервиг), његове сестре Лизе (Халина Реијн) и Чепурноја (Гис Шолтен Ван Ашат), његове жене Јелене (Хилде Ван Мигем) и Дмитрија Вагина (Вим Опбрук). Оне означавају потребу ликова за некаквим испуњавањем егзистенцијалне празнине и истовремену немогућност да се она попуни. Трагикомичност актера је обликована у благо извештаченим тоновима који имају фине преливе и нијансе. Та јасна, а ипак не прегруба театралност успоставља критичку дистанцу према ликовима, њиховим неурозама и поремећеним односима.

У значењском ткиву представе важно место заузима увођење телевизијског програма који се све време емитује на телевизору Протасова, у различитим функцијама. Он доводи радњу на поље преиспитивања последица насилне историје двадесетог века, када приказује ратне походе и ванредно стање током ваздушне опасности. У другим сценама телевизија гради ефекат контраста јер емитује ескапистичке програме који су у раскораку са хаосом који бесни у стварности – цртане филмове, квизове и игре на срећу, концерте идиличне поп музике. Овај поступак проблематизује функцију медија у кризним временима. Телевизијски програм представља и прозор у стварност, подсећа на реалан свет који не допире у изоловану и, до одређеног времена, безбедну кућу Протасова.

Поред укључивања телевизијског програма, у сценску поставку се уводи и поп музичко наслеђе, такође у различитим значењима. Важан иронијски смисао има песма Луја Армстронга „What A Wonderful World“, прво емитована у врло сировој и грубој обради групе Рамонс којом се ефектно завршава први део представе – поред кључног иронијског смисла, ова песма је израз Лизиног бунта против ужаса света који је опкољава. Након паузе, на телевизору посматрамо документарне снимке Армстронговог извођења ове песме која постаје лајтмотив иронијског значења јер путем контраста опипљиво освешћује страхоте стварности.

Дух побуне и огољена емотивност рок музике убедљиво су искоришћени на самом крају представе када се тонови песме „Exit Music“ групе Радиохед са муком пробијају кроз узнемирујуће звуке маршева, допуњене различитим документарним снимцима пројектованим на зидове, сликама које подсећају на крвавост савремене историје, као и на уздрмане темеље капитализма (видео снимци са берзи). Овај поетски снажан, ослобађајући ефекат финала појачан је и пројекцијама црно-белих, slow motion снимака слободног, безбрижног лета птица који појачавају мучност доживљаја стварности, такође путем контраста, као и слика јако намучених, тужних лица анонимних, старих људи који представљају обесправљене масе (видео Тал Јарден).

„Деца сунца” Ива ван Ховеа дају уметнички допринос у артикулацији потребе за коренитим променама у друштву чији је садашњи облик живота на издисају, опстаје на апаратима за вештачко одржавање. Колера која вреба у позадини театрализоване радње представе јасан је метафорички знак метастазе друштвеног рака, манифестација дубинске трулежи која захтева прочишћење, кроз (симболичку) смрт и нови почетак.