Искрено говорећи

Вратио си се одмора? Угојио си се.

Никад не знам како да одговорим на такав коментар. Изгледа да су људи, опседнути тиме да буду искрени једни према другима, срећни да једни другима говоре увредљиве ствари у име искрености. Тако ће вам рећи: дебео си; изгледаш ужасно; ћелав си; ципеле су ти ружне; миришеш одвратно.

И ово се дешава онда када вам је дан ДОБАР.

Од када је грубост постала нешто што се прихвата и толерише у име Искрености? Често чујем како људи говоре да они нису љубазни, већ су искрени према другима. Ако то значи да је апсолутно неопходно да неко наброји све моје мане, неуспехе и грешке док се пријатељски поздрављамо, претпостављам да бих то могао да прихватим. Питам се само да ли је икада заиста неопходно рећи све те ствари?

Шта је супротност љубазности? Ако кажемо да је бити искрен супротност, онда то значи да нас свако ко је љубазан према нама лаже. То просто није истина. Бити љубазан не значи говорити лажи. Уколико сам се угојио током лета, не очекујем да ми неко каже да сам смршао. Али, такође, и потпуно сам свестан да сам се угојио – није ми неопходно да ме неко информише о томе.

Угојио сам се? О, Боже! Па зашто ми то нико није рекао!?

Ово се често описује као српски начин, насупрот англосаксонском начину комуникације. Типичан англосаксонац се не конфронтира. Не жели да увреди. Говори изокола. Ако жели да да негативан коментар, увије га у питање или фразу која не повређује. Често прави шале на свој рачун, које могу да укажу и на неку вашу ману. Он вас не лаже – он филтрира.

С друге стране, српски начин је много директнији. Неко можда жели да говори о свом одмору на Халкидикију, о псу свог суседа или ставу према Бус-плусу, али најпре мора да објави да види да сте дебели. Толико је очигледно њему и свима осталима да сте се угојили, да би било потпуно неискрено ако вам то и не каже. У моменту кад је коначно то изговорио, може да се врати на стварну тему вашег разговора.

Ово важи и када дође до једноставних ,,да” и ,,не” питања. И даље остајем без текста када уђем у неку београдску продавницу и питам да ли имају неки производ и чујем само: ,,Нема”. То је директно. Често је и чињеница. И вербално је економично. Никаква извињења. Никаква обећања о томе да ће нешто можда стићи следећег уторка. Само једно једноставно, кратко, НЕ.

Објашњење зашто нечега нема, информација да ће ускоро стићи или да имају још низ производа који би вам се могли допасти су различити облици љубазности. Као потрошач, ја волим ту врсту љубазности. Упоредите:

– Имате ли пертле?

– Нажалост немамо. Можете покушати код Вилсона у радњи до нас или навратите следеће недеље. До тада би требало да их добијемо.

– Имате ли пертле?

–Не.

– Немате ништа више да ми кажете?

– Дебели сте.

Верујем у различите стилове комуникације и не мислим да је бити директан или индиректан боље или лошије једно од другог.

Када је љубазност лаж, а искреност способност да кажете сваку увредљиву ствар која вам падне на памет, онда су правила комуникације која ја познајем потпуно изврнута наопачке. Ето, потрудите се да разумете уколико случајно кажем нешто што вас не вређа, напада или оставља ожиљке на вашем егу. То је зато што сам Лажов.

Американац у Београду