Балкан као метафора

ИНТЕРВЈУ
Марија Тодорова, прослављени професор историје на универзитетима Илиноис и Urbana– Champaign, и један од најбољих стручњака за Балкан, дошла је у вишедневну посету Београду поводом другог издања њене књиге "Имагинарни Балкан" коју је у својој издавачкој кући "Библиотека 20. век" објавио Иван Чоловић. Марија Тодорова ће у Народној библиотеци Србије данас у 19 часова одржати предавање "Историјска заоставштина између Европе и Блиског истока", а сутра ће у Центру за културну деконтаминацију, такође у 19 сати, учествовати у разговору о књизи "Имагинарни Балкан" која је у овом, новом издању обогаћена и обимним предговором.

Немогуће је да Вас у овом тренутку, као врхунског балканолога, не питамо о косовском проблему. Већ сте у својим претходним анализама констатовали да у овом спору нико није невин…

Плашила сам се да ћемо разговор почети са Косовом, јер немам одговор за Косово. Тешкоћа је у томе што је, наравно, немогуће предвидети шта ће бити, али тај проблем почео је са распадом Југославије и то је, како видим, последња фаза те дезинтеграције. Погледајмо чињенице: Косово је практично већ независно и под протекторатом је НАТО-а. Већ пре неколико година у седиштима западне Европе и Уједињених нација одлучено је да Косово треба да буде независно. Тај утисак стекла сам у разговорима са дипломатама и политичарима, али не на основу директних доказа. Једини приговор на ово питање дала је Русија, због стања у Чеченији и Осетији. Највећи проблем је сада у томе каква ће бити ланчана реакција коју би покренула формална независност Косова. Дакле, где ће све у свету исти процеси бити активирани. Али, реците ми, када је у историји таква идеја нешто спречила? Чињеница је да немам информације шта се стварно дешава у дипломатским круговима, али оно што видим јесте да је за Србију најбоље да обави добар преговор који подразумева и брзи улазак у Европску унију.

Који је допринос политике Запада садашњој ситуацији?

Проблем Косова потиче још од почетка 20. века и не мислим да треба кривити Запад. Он је кренуо од односа унутар Југославије у којој су Албанци били једини који нису били Југословени. У питању је наједноставнији национализам, као у Палестини. У мом чланку који је преведен у српском часопису "Реч" увредила сам Србе јер сам рекла да су као Палестинци у Израелу, увредила сам Јевреје јер сам рекла да је Косово као Палестина. Али, ја то тако видим. То је национални ослободилачки покрет који не изгледа нарочито привлачно. Ниједан насилнички покрет није привлачан, иако се зове националноослободилачки покрет.

Како десет година после објављивања "Имагинарног Балкана" посматрате ситуацију у ширем региону Балкана?

Најважније је да више нема рата, и то је наравно најважније. Не мислим да је рат у Југославији утицао на друге земље Балкана, био је то грађански рат, упркос свему што је речено, у којем се распала једна држава. После десет година десило се преуређење простора некадашње Југославије и стварање нових земаља. То се дешава свуда у свету, федерације могу да постоје и да се распадну. У Чехословачкој смо то видели, али, Богу хвала, без крви. Можда то видимо и у Британији, јер је шкотски парламент гласао за отцепљење. Ко зна, можда ће се и западна Европа састојати од мањих држава у оквиру веће федерације? То није никаква трагедија, важно је да је рат завршен. Сада већ можемо да видимо да су односи међу бившим зараћеним странама некадашње Југославије бољи и да, чак, негде постоји узајамна носталгија што је, заправо, дивно. Термин "балканизам" је реторички коришћен на Западу, касних 80-их и раних 90-их година, као подршка мањку жеље да укључи Балкан у европски развој. Тематски је Балкан гетоизиран и проглашен различитим. До краја деведесетих мислила сам да је тај разговор непробојан, јер ми се чинило да зависи од одлука политичке елите земаља западне Европе: "Не желимо да имамо везе са прљавим и сиромашним делом Европе". Али, распадом Југославије, ненамерним последицама и посебно одлуком да Југославија буде бомбардована 1999. године, увела је НАТО трупе, и оне никада нису отишле са Балкана. Од тог тренутка, Запад је на Балкану и тако је и Балкан на Западу. Пре тога није било ни разговора о Румунији и Бугарској, а сада су део Европске уније. Неизбежно ће и Хрватска ускоро бити у ЕУ, за њом и Македонија и Србија. Балканци ће бити у Европи, Срби ће бити у Европи, пре или касније.

Дакле, стереотипи о Балкану као узбурканом и насилном региону одредили су добрим делом политику Запада?

Стереотипи су одиграли своју улогу. Не можемо да поступамо без стереотипа, људски ум је тако склопљен. Стереотипи су нешто неопходно. Почињемо од нечег апстрактног, што је обично стереотипно, и онда се усредсређујемо на детаље и прилагођавамо стереотипе или их рушимо и стварамо нове. Опасно је када се стереотипи кристализују, када се инструментализују или се њима манипулише у политичке сврхе. Тада треба да се боримо против њих. То се и десило са постојећим стереотипима о Балкану. Има и добрих стереотипа. На пример, да су људи Балкана отворени и маштовити. И када говоримо о Западу или о средњој Европи, и то су стереотипи. Стереотипи нису сасвим измишљени, обично су и тачни. Често су све те лоше ствари које су речене о Балкану засноване на индивидуалним догађајима, али опасно је када се преносе на цели регион. Сада стереотипи нису активни, али не значи да су нестали. Увек постоје стереотипи који се однекуд могу извући и показати некоме, како би у њему изазвали кривицу. То нема везе са Балканом, већ са начином на који се људи односе једни према другима.

Колико Балкан нестаје као регион  и колико је географски и теоријски део глобалног света?

Тешко је рећи. И даље Балкан постоји као географски простор, са својим историјским особеностима. Постоји, међутим, заједнички европски менталитет нарочито код младих који пуно путују. Не само на Балкану, већ и у целој Европи. Видите како је у успону културни национализам. Млади национализам не уздижу на опасан начин, већ издвајају неке његове особености, истичући суверенитет. То је занимљиво.

Како Србија да "излечи" свој положај на Балкану и у Европи?

Стратешки, не видим алтернативу уласку у Европску унију. Лошије је бити изван ЕУ, уколико је нека суседна земља у њој. Осим ако нисте богата Швајцарска, па себи то можете да приуштите. Цена за то је оно што је наметнуто, а то многи у Србији не би волели. То је питање избора. Схватам да је то често понижавајуће, да су то дупли стандарди, и сви то знају, и то видимо у сарадњи са Хашким трибуналом. Питање је колико је у Србији политичка елита спремна на одрицања.

Балкан је и метафора?

Балкан је метафора за насиље, неред, рат, нешто што иде уз распад велике политике и стварање мањих. То не значи да се ова метафора не може променити, и да је увек била таква. Све има свој почетак и потенцијални крај.

--------------------------------------------------------------------------

Не оптужујем Србе

Шта Срби да раде са кривицом која им је наметнута?

Лично не верујем у колективну кривицу, ни у случају Немаца, где је колективна кривица отишла тако далеко. У Србији више видим одбрамбени став него кривицу. Нисам видела јавну расправу у Србији где би се људи заиста суочили са оним што се десило. Ипак, пронађени камион са лешевима изазвао је велики шок. Не оптужујем Србе, јер, најзад, то се десило пре десет година. Чини ми се да је много политичара из претходног периода у политичкој игри и због тога постоје потешкоће. Немцима је требало 20 година. Тек је генерација из `68. године питала своје очеве шта су радили током Другог светског рата. Стога, нестрпљиви су људи који кажу да се Срби не суочавају са својом кривицом.