Културни живот у трећем добу

Господин у годинама који снима документарни филм или госпођа у годинама која режира представу, „виси” на „Фејсбуку”, едукује се, волонтира, уобичајена је слика у многим европским земљама. У Србији, међутим, није. Пре се ради о усамљеним случајевима. Према најновијем истраживању Завода за проучавање културног развитка „Културни живот и потребе у трећем добу” велики проценат старих, чак близу осамдесет посто није, али и не жели да буде радно ангажовано на неки начин, две трећине сматра да старијима није место на културним дешавањима док већина слободно време углавном проводи дружећи се с телевизором.

Да ли се, дакле, пасивност подразумева након 65 године? Да ли је по среди лоша културна матрица, друштвена дискриминација, самодискриминација, или немаштина? Можда нешто треће?

Како објашњава Милош Немањић, социолог из Геронтолошког друштва Србије, може се рећи – све помало. Много тога зависи како каже и од чињенице како ми сами уопште старост доживљавамо.

– Граница од 65 година, која се уобичајено користи да би се означио моменат преласка у треће доба и која има административну конотацију, пре свега због одласка у пензију, постаје све мање актуелна. Све је више стручних мишљења да старост не почиње у јасно одређеном тренутку већ је заиста реч о индивидуалној појави. Конвенција ту не игра никакву улогу. Ритам и начин живота, окружење, здравље па чак и професија параметри су који су одлучујући – каже Немањић, наводећи архитекту Михаила Митровића, етномузиколога Драгослава Девића или академика Дејана Деспића као људе који су веома активни иако су у годинама.

Са чак седамнаест постостариху друштву Србија спадауједнуодпетнајстаријихпопулацијауЕвропи. Глобално гледано, цео континент убрзано стари.Међутим, старење у Србији разликује се од оног ван Србије у много чему, па и у погледу „конзумирања културе”. Чак шездесет посто ове популације уопште не троши новац на културна дешавања, док скоро четвртина њих у исту сврху може да издвоји највише хиљаду динара. Многи не памте када су последњи пут били у биоскопу, позоришту, или на концерту, књижевној вечери, фолклорној приредби, трибини и предавању. Зашто?

– Стари у Србији, генерално гледано, слабо посећују културна дешавања, иако је занимљиво да су у односу на младе чешћи купци књига. Није, међутим, увек било тако. Рекао бих да друштвена клима и општа апатија просто генеришу такав тренд и код младих и код старих. Оштра битка за преживљавање, коју живимо већ неколико година, свела је културне потребе на маргину. Не треба заборавити да су стари углавном и слабе платежне моћи, што у многоме, нажалост, диктира њихов живот, одговара наш саговорник, истичући да би Универзитет за треће доба, као мрежа установа које пружају разне едукативно-културне програме, могао боље да функционише да је на неки начин од државе субвенционисан. А није. Без тога програми су често скупи па самим тим и недоступни за већину.

Наспрам активности у Европи, код нас, може се рећи, постоји друштвена инертност?

– Да, тако је. Поменули сте често волонтирање старих у музејима, библиотекама, галеријама на западу. То је тамо распрострањена пракса. Нама мањка две ствари. Прво, неко људе треба да организује и мотивише, да им укаже на ту могућност, која би за њих била јако подстицајна. Можда би и ми из Геронтолошког друштва требало више на том пољу да се потрудимо. И друго, ни саме установе културе не иницирају такве програме. Стари онда, разумљиво, долазе до закључка да нису потребни. И сами себе често у старту дискриминишу. Додуше, имали смо у Србији недавно један добар пример, када су пензионисани драмски уметници из Удружења драмских уметника организовали посебне представе да би помогли своје сиромашне колеге.

Истраживање је показало још нешто. Иако је културна понуда у Београду богатија од оне у унутрашњости, посећеност изложби, концерата, биоскопа у главном граду није већа од оне у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Лесковцу. Ситуација је, кад су наши старији суграђани у питању, обрнута, у корист унутрашњости.

– Зашто је тако ни ми нисмо сигурни. Али, унутрашњост у том смислу свакако предњачи. Србија има велики број културно-уметничких друштава, на пример, као и центара за културу. И они су главни носиоци активности – закључује Немањић.

М. Димитријевић