Септембарски чекић

Крајем септембра, планету је уздрмао један дрвени чекић, вођен челичном српском руком. Вук Јеремић је, као председавајући, отворио заседање Генералне скупштине УН. Одмах је дао реч оној Бугарки Дилми Русев, да говори у име Бразила. Онда је на сцену ступио први црнац амерички председник Обама, а затим одмах и, захваљујући афричком стандарду и овим азилантима, можда последњи српски председник белац. Николић је рекао о Косову оно што сви осећамо, а многи и мисле. Уколико се Америка није сложила с тим, утолико горе по њу. Заседање ове светске владе је завршено опет ударцем чврсте српске руке.

И у Србији је владала чврста српска рука Вучићева, у којој се нелагодно осећа чак и премијер Дачић. Многи политичари и директори пакују ћебад и цигаре, спремајући се на дуг службени пут. И у влади влада јединство супротности, захваљујући тој руци. Ко би рекао да су у истом чамцу и Вучић и Динкић. Што се тиче финансија, остали само веслају.

Насупрот томе, тамо где би требало да влада јединство, тиква пуца. У ДС-у влада хаос и безвлашће. Сви желе да буду калиф уместо калифа, па чак и председник једне општине. Четири човека у чамцу, а о Живковићу да и не говоримо. Чак се и сам калиф повремено понаша као Изногуд.

ТВ Б 92 је пронашао рупу у саксији : да се патриотизам исплати. Па, он се исплаћује још од 1989. године минулог века. Да би олакшали положај Срба на Косову, политичари су помогли појединцима да олакшају државну касу чак за 600 милиона евра. Мало ли је у овој кризи!?

То јако негативно утиче на северну покрајину, која кука за својим новцима. Па, где ћеш, Лало, ставити те новце? Ствар се погоршава, као некад тамо доле, па се бојим да ће ми требати пасош да обиђем старе српске манастире. Не оне на Косову, већ на Фрушкој гори. Да кад неко чује да сам из Београда не одбаци штап, а онда ме тако здраво изгрди, да ми остану подливи на лицу. И на лицу правде, такође.

Септембар је месец иновација. Почели смо да играмо фудбал без публике, тако да је дивљање резервисано само на терену.

Приближава нам се 21. децембар и смак света, таман уочи грегоријанског Божића. Требало би оних четрнаест дана, колико ће нама Србима остати, искористити паметно.