Живот у облацима

Инспирисан песмама Здравка Чолића, мјузикл „Главо луда”, према тексту и у режији Николе Булатовића, приказује успон рок групе „Земљотрес” која средином осамдесетих година из провинције долази у Београд да би учествовала (и победила) на такмичењу „Београдско пролеће”. Из ове линије радње преливају се детаљи који гађају право у центар у погледу дезилузионистичког третирања позадине успеха у шоу-бизнису – погубног утицаја славе која доводи до вртоглавог губитка личног идентитета, као и неминовности безочног понашања на пакленом путу стизања до циља, поплочаном разноразним гнусобама и хохштаплерајима. Паралелно са овим током радње, уплиће се и мелодрамска нит игре чији су актери Лука, певач групе „Земљотрес”, и његова муза Ивана, између којих се рађа љубав, неостварива због њихове припадности различитим друштвеним слојевима.

Аранжиране песме Здравка Чолића адекватно су уклопљене у нарацију представе, тематски се директно надовезују на радњу, у виду њеног коментара, илустрације или емотивног продубљивања: „Главо луда”, „Африка”, „Живиш у облацима, мала”, „Загрли ме”, „Твоје очи”, „Продужи даље”, „Пусти, пусти моду”, „Ти си ми у крви” итд. Својом искусном и ноншалантно убедљивом игром, посебно у драмском погледу, глумци чврсто и стабилно утврђују структуру представе (њихови певачки квалитети варирају). Жарко Степанов у сваком погледу успешно игра Луку, рокера меког срца (Хаџи Ненад Маричић је други тумач лика, наступа у алтернацији), а Јелена Тркуља, која се боље сналази у драмској улози, игра његову изабраницу Ивану, рањиву и женствену, али и самосвесну девојку која не пристаје на све.

Драган Вујкић Вујке самоуверено и врло продорно обликује лик Иваниног претерано строгог оца Милутина који свима намеће војничку дисциплину, тврдоглав је и крут малограђанин опседнут друштвеним статусом због чега кочи ћеркину срећу. Елизабета Ђоревска такође сасвим сугестивно игра Драгану, његову супругу и Иванину мајку, либералну и попустљиву, док Љиљана Стјепановић наступа у улози Лукине самохране мајке која је принуђена да ринта као кафе куварица да би ишколовала сина, трпећи понижења од Милутина који је њен надувени директор. Углавном су уверљиво остварени и остали ликови, продуцента Митића алавог на паре (Милан Милосављевић), Иванине нераздвојне другарице Јасне (Милица Јанкетић), Лукиног компањона Југослава (Милан Антонић), оцвале Соње, аждаје из света шоу-бизниса (Душица Новаковић), театрално размажене лондонске богаташице Луси (Марина Алексић), музичара Милана (Славен Дошло) и Виолете (Снежана Јеремић Нешковић). Кореографија је стилизована (Небојша Громилић), плесачи у неколико сцена прате радњу, чинећи сценске приказе спектакуларнијим, мада би њихова укупна игра могла да буде затегнутија, мотивисанија.

Похвална је идеја да се на српске позоришне репертоаре уведе мјузикл на овај начин заснован на популарној музици једног аутора, при чему је избор Здравка Чолића вероватно најбољи могући, имајући у виду његову широку популарност која би требало да буде добро искоришћена у комерцијалном погледу продукције. У представи су битни и тематско-драмски потенцијали контекста радње у смислу бављења временом осамдесетих година у Југославији, дискретној проблематизацији југословенског наслеђа и оживљене југо-носталгије. Путем фреквентног емитовања сегмената радијске емисије „Догодило се на данашњи дан”, у представи се прецизно одређују временски токови одвијања радње, али се истичу и детаљи из друштвено-политичког живота који благо активирају и везу између индивидуалних живота ликова и друштвених околности (утицај партије, почеци проблема на Косву итд).

Ова врста праксе, стварања мјузикала изграђених на музици једног популарног извођача, врло је честа по вестендовским позориштима у светским метрополама јер доноси комерцијално плодоносну синтезу драмског, музичког, плесног израза и поп културног наслеђа, односно спектакуларну форму која се налази између театра и поп концерта (мјузикли израсли на песмама Абе, Битлса, Мајкла Џексона, групе Квин). Продукција оваквог комерцијалног позоришта без естетских претензија свакако треба да буде присутна и на нашим сценама, нарочито на репертоару Позоришта на Теразијама које је јасно профилисано у том смеру. Али, имајући у виду да су вештине извођача, њихове плесне, музичке, драмске способности, носећи стубови ове врсте спектакуларних представа, оне морају бити доведене до перфекције. А за то је, у овом нашем случају, потребно још мало напора и труда.