Лековити никл и отровна видова трава

„Кад глупост не би толико наликовала напретку, таленту, нади или усавршавању, да их човек не може разликовати, нико не би желео да буде глуп”. (Роберт Музил)

Кад министар рударства, природних ресурса и просторног планирања др Милан Баћевић каже да се процењује да: „милијарде евра леже у утроби земље и да је нормално да природни ресурси никла буду искоришћени, да ће се узнемирени грађани примирити и схватити да у Србији може да се живи и од нечега што није везано за продају сира, кајмака, подубице и вранилове траве, те да је насртај појединаца и лобија посредством медија који упозоравају на опасност по живот и здравље људи због експлоатације никла, у ствари напад на владу”, ја не знам да ли смо на терену поређења лековитих својстава никла и сумпорне киселине са кајмаком, враниловом травом, мајчином душицом, наном, или на терену темељно планираног екоцида који ће спровести постојећа влада у име профита. Кад још прочитам и да је директор фирме „Србија никл”, која је добила дозволу за истраживање руде никла у Србији, Драгослав Божовић, некадашњи посланик Демократске странке, који је на то никл директорско место постављен пошто му је истекао посланички мандат, прича о поређењу лековитости сумпора и никла и подубице и вранилове траве додатно се заплиће око добро познате теме о анималном капитализму, о роби која лако прелази страначке царине.

Данима читајући о могућој експлоатацији никла, о томе како се никл испира сумпорном киселином, како би рудник био еколошка бомба, која би Златибор, Тару и Шарган претворила у пустиње без трага и знака живота а Дрину и све њене притоке у мртве реке, део Србије у месечев пејзаж који не би квасиле мирисне кише росуље већ сумпорне кише, сетила сам се сцене између Дропца и Софије из антологијске драме ,,Путујуће позориште Шопаловић”, Љубомира Симовића. Чудна је путања асоцијација, али када бих желела да реконструишем пут који ме је водио од приче о уништавању лепоте коју није створио човек, већ му је дата као пејзаж рођења, да га воли, плоди, поштује, окидач је било оно министарско ругање подубици и враниловој трави и здравој памети обичног човека. Драма се збива у окупираном Ужицу 1941. Дробац је батинаш, сарадник окупатора, који људима волујском жилом дроби кости и вади дроб. Иза његових опанака остају крвави трагови, а са руку ни вода ни ракија не могу да му сперу крв. Тај и такав нечовек зна имена свих могућих лековитих трава, баш као и сваки други српски сељак. Али није постао видар него батинаш. Он у сусрету са глумицом Софијом, њеном лепотом, прогледа, постаје свестан свог нечовештва. И каже: ,,Ко да си ми скинула крв с очију. Видим твоју љепоту. Видим... Видим моју ругобу. Не знаш ти чиме ја зарађујем лебац”. У слици која се зове Видова трава или шишање Софије, а која се дешава на „обали реке, под месечином, једне спарне летње ноћи пуне цвећа, зрикаваца и свитаца”, Дробац посматра Софију која после пливања брише косу. У ситуацији Аске и вука, причају о лековитим травама о томе како је чубур добар против реуме, спориш против крстобоље, жалфија против грипа, нана против велике туге. Нижу се: лист кадифе, корен љубичице, лист кадуље, раставић, одољен, гороцвет, копитњак, орахов лист... лековито биље што се суши на сунцу и на месечини. А мисјакињу-видовчицу, видову траву – добру за вид, Софија поклања Дропцу да га изведе из мрака, да прогледа. На крају драме Дробац се обеси волујском жилом о неку крушку што рађа по вагон. У руци су му нашли видову траву.

Колико тона видове траве је потребно да би прогледали они који су заслепљени идејом „економског препорода” у духу смрти и за људе и за природу која нуди онолико здравих могућности да се заради тај исти новац али у славу лепоте и живота. Потписати петицију против отварања рудника никла за мене је данас врхунски чин љубави према овој земљи. Надам се да ће Емир Кустурица скупити милион потписа и тако ми указати част да се нађем на том списку као што ми је била част што је моје име било на списку Драгана Коларевића који ме је маркирао као антисрпкињу. Перверзна синтагма „никл патриотизам” некако се лакше разуме од оне „патриотска култура”. Као што је и екоцид видљивији од културцида, мада оба подједнако боле.