Рачунару, угаси ми живот!

Како бисте се осећали да убудуће рачунар одлучује да ли да живите или умрете?
Није време за зебњу и пометњу, у стварности се још не назиру призори из "Одисеје 2001".
Али ко сме рећи да се ускоро тако нешто неће догодити?
И да уместо "Хала 9000" који је отказао послушност у свемирском броду, у некој болници рачунарски програм за ову сврху осмишљен пресуђује да ли неизлечиви болесник треба да остане у животу!

Први кораци су већ начињени – а где другде – него у САД. У трагању за поузданијим (и веродостојним) испуњењем последње воље, на темељу нове математичке формуле састављен је алгоритам (коначан низ корака за решавање математичког или логичког проблема) који се показао малчице бољим у поређењу с препорукама најближих сродника када је ваљало испунити нечију опоруку. Уопштено је назван "показатељ лечења заснован на становништву".

Разлика износи само десетинку постотка (78,5 према 78,4 у корист машине), а с више података за одлучивање, најављују стручњаци, и те како би се увећала.

Духови су се усталасали, без обзира на то што је јединствено истраживање спроведено под окриљем Националног института за здравље у Бетезди. У свежем сећању је исцрпљујућа борба супруга, сада почивше Тери Скијаво, којој је отказао мозак, али су је и даље одржавали у животу све до пресуде Врховног суда. Издвојила су се два супротстављена табора: први оспорава да се ма којој скаламерији препусти овако осетљиво одмеравање, други у овоме види неумитни продор машина у нашу свакодневицу.

Замисао није плод наших дана: још 1947. године психолог Теодор Сербин рекао је, на једном медицинском саветовању, да лекар подсећа на машину када расуђује како некога најбоље лечити, заснивајући своје судове на статистичким датостима. И додао је да човек није толико поуздан предложивши "да (докторско) око и мозак одмени Холеритова машина". (Електромеханичка машина за обраду помоћу рупица на картици избушених на задатим местима коју је крајем 19. века изумео Херман Холерит, а увршћују је у претече данашњих компјутера).

Биоетичар др Дејвид Вендлер из Националног института за здравље се са својим тимом упустио у рашчлањивање и приказивање готово 20.000 исхода у којима су сами оболели или је неко други испословао прекраћивање даљих патњи. Испоставило се да су рођаци и тешко оболели били сагласни у 68 одсто случајева, а да су се разишли када су први саветовали другима да наставе лечење и ако то више нису желели.

На велико изненађење: кривуља је кривудала малтене истоветно, иако је коначна реч препуштена лекару или лицу које није ни у каквом сродству с паћеником.

Остала проучавања указала су да такозвано "правило једног процента" пресуђује да ли ће се опрема за одржавање у животу искључити или не. Уколико постоји, најмања, толика вероватноћа да ће се опоравити, оболели неће тражити да се лечење обустави. Под условом да може да се споразумева, да памти и да је при чистој свести.

Руководећи се тиме Дејвид Вендлер је са сарадницима сачинио компјутерски програм за процену изгледа преживљавања, утемељен на свим мерилима описаним у 16 досадашњих истраживања која обухватају поменутих 20.000 исхода. И на основу свега добио је резултат по којем се људска и машинска пресуда разликују за десетинку постотка. Не заборавимо да се програм ослањао само на "правило једног процента", са укључивањем осталих чинилаца кудикамо би се, како сматрају творци, повећала тачност погађања.

Један од битних показатеља јесте старост: у поодмаклим годинама људи не прихватају наставак лечења ни ако имају два одсто изгледа за излечење. Жене друкчије размишљају од мушкараца, образовани од необразованих, припадници различитих раса...

"И ако се покаже да је алгоритам бољи у предвиђању, то не значи да ћемо морати да га користимо", закључио је др Ден Брок, руководилац одсека за медицинску етику на Универзитету Харвард.

Резултати несвакидашњег проучавања објављени су у угледном "Годишњаку" Националне академије наука.