Кумровечка лекција

Поводом текста ,,Одакле потиче та лекција”

Размишљао сам да ли да одговорим на текст господина Радослава Ратковића објављен у „Политици” 4 октобра. Одговарам из поштовања према читаоцима и уваженом форуму листа „Политика”. Реч је о тексту у коме један пензионисани професор и судија Уставног суда пише против једног свог колеге, оспоравајући право које је, колико ми је познато, од стране Сената Београдског универзитета први пут ускраћено само у случајевима професора Дулић, Подунавца и Кецмановића. То је текст у коме се аутор хвали зато што је познатом социологу и политикологу (бившем ректору Сарајевског универзитета) одбио да потпише сагласност да ступи у радни однос након што је 1992. године као избеглица дошао у Србију. При том је Кецмановић у Београд дошао као редовни професор предмета који је предавао и у Сарајеву па му споменута сагласност није била потребна... Посебно не господина Ратковића који је већ био пензионер.

Господин Ратковић се пита да није можда чланак који сам написао у ствари срочен у Бањалуци. Разлог за ову страшну сумњу налази се у чињеници да ми је познато када се очекује завршетак изградње зграде Факултета политичких наука (ФПН) у овом граду. Још тврди како је моје уверење да су Срби, где год живели, једна и недељива нација (што је од настанка модерних нација чињеница која се не може оспорити никоме, па ни Србима) синтагма која је довела до „трагедије у Босни”...

Пре свега, желео бих да утврдимо неке чињенице, пошто господин Ратковић тврдње које сам изнео сматра спорним. Професор Кецмановић је професор Универзитета у Београду већ скоро две деценије, он је чак и шеф политиколошког одсека на ФПН-у. Али, господин Ратковић, који је тада био пензионер, није хтео да потпише сагласност када је господин Кецмановић примљен, па када то није учинио онда исти и не може заиста постати професор. Ово посебно када је реч о „Караџићевом сенатору” (иначе изабраном у Сенат Републике Српске 1999. године, када је др Караџић био у бегу већ четврту годину, а СДС у опозицији). А можда, мада то није речено, критика професора Кецмановића потиче из уверења да је он још раније био позната ,,контрареволуционарна мутивода”, ,,реформиста”, и „британски шпијун”. Такав не може да предаје на ФПН господина Ратковића. Господин Ратковић то добро зна пошто је он човек који много тога уме, па је тако својевремено потписао да Јосип Броз из Кумровца, иначе по формалном образовању машинбравар (такође и вођа партизанске гериле и диктатор Југославије), постане почасни доктор истог факултета. Зна се како се према професорима поступа... Господин Ратковић је био и судија Уставног суда. Тумачио је Устав чије је доношење за цену имало утамничење професора Михаила Ђурића и изгон професора са Београдског универзитета.

Господин Ратковић говори о рату у БиХ – па више је цивила убијено у Србији после победе партизана него што је све заједно цивила страдало у рату који је у Босни и Херцеговини трајао од 1992. до 1995. године. Независност БиХ је проглашена кршењем устава на штету српског народа, а не захваљујући уверењу да су Срби једна и недељива нација. Та Република Српска, каква год била, настала је вољом свих српских посланика изабраних на демократским изборима 1990. године, а не активиста потераних на аутошовинистичку скупштину у Београду новембра 1944. или, не дај боже, изабраних на првим и последњим Брозовим изборима из 1945. године познатим по „ћоравој кутији”.

Коначно, што се тиче мојих сазнања о томе када ће бити саграђена зграда ФПН у Бањалуци. У модерно време ФПН није тајни пројекат ЦК, Удбе или, да је било среће, НКВД-а. Алтернатива могућности да је мој текст писао Додик или још боље заточени Караџић, јесте да сам можда био на лицу места (преобучен у поштара) и прочитао датуме на табли, коју је недовољно конспиративни законодавац наметнуо свакоме ко у савременим европским државама нешто зида. Мада, имам једног пријатеља који на дисплеју мобилног телефона има натпис: „Пази, непријатељ слуша!” Има наде, дакле, чак и у овим јадним временима ниске безбедносне културе.