Две главне тачке пригушене напетости

Од Велике сеобе Срба у панонске крајеве, у наредна три века говори се о аутономији Војводине (Војводовине, Војводства Србије). Давно, аутономија би значила сигурност националног опстанка Срба под Хабзбурговцима. Касније, у социјалистичкој Југославији аутономија Војводине је остварена али с другим циљем. Oд административног модела за суживот и равноправност бројних нација аутономија је „напредовала” до de facto статуса југословенске уставне републике са законодавном, извршном и судском влашћу. САП Војводинa je била чак „равноправнија” од СР Србије, која без њене сагласности (и САП Косова) није могла да доноси свој Устав. Обратно није био случај. Такву „државу-покрајину” Устав Србије од 1990. је свео на уобичајену меру аутономије – више од локалне самоуправе а мање од федералне јединице. Садашњи Устав наставља тим курсом: „... Србија има Аутономну Покрајину Војводину...”, на тој територији „грађани остварују право на покрајинску аутономију” у складу са уставним поретком.

Политичке напетости између „Београда и Новог Сада” су плод општепознате чињенице да не постоји савршен однос између два политичка субјекта – државе и њеног дела. Аутономија је компромис и „вентил сигурности” у вишенационалној држави. У компромису, стране су делом незадовољне: аутономија – јер нема довољно самоуправе, а држава – јер се лишила значајних права, политичких и финансијских.

У вези с положајем АП Војводине (АПВ) препознају се две главне тачке пригушене напетости, политичка и економска. У „служби аутономије”, политичка настојања су: још власти и самосталног одлучивања за покрајину, док се економским захтевима тражи више новца за Војводину. Једно без другог не иде.

Обим аутономије Војводине омеђен је Уставом. Ако се та међа заобиђе, како је било са доскорашњим Законом о утврђивању надлежности АПВ, а сви су изгледи и са Статутом АПВ, Уставни суд ће вратити аутономију у границе Устава. По Уставу није правно могуће од АП Војводине направити, на пример, републику (федералну јединицу). Не може и неће бити законодавне, извршне и судске власти у надлежности покрајине јер би онда корак до самосталности био врло мали – референдум (као онај одржан у Квебеку, договорен у Шкотској, најављен у Каталонији...).

У основи политичких тежњи за „више аутономије” стоји – новац. Релативно низак стандард наших грађана плодно је тле за питања попут оног: „где су новци” „најразвијенијег дела Србије”? Одговор се сам нуди – узео их неко други. Ово је прекинуто Уставом који је одредио буџет АПВ у висини од седам одсто републичког буџета. Актуелни спор око тога колико је то квантитативно (седам одсто од усвојеног или реализованог буџета?) разрешиће, у крајњем случају, Уставни суд. Ипак, новац као тема „Београда и Новог Сада” биће јако привлачан све док је економског назадовања државе и смањења новостворене вредности. Привредни раст, који по економским законитостима цикличних криза и успона следи, ставиће политикантство о „нашим новцима” у други план.

Ни за једну аутономну јединицу на свету не постоји чаробни штапић који би њен положај уподобио вољи свих. Упоредни модели аутономија у сложеним, регионалним или децентрализованим државама (Русија, Шпанија, Велика Британија...) у пракси функционишу, али не без тешкоћа. Нема савршеног решења ни за статус АП Војводине, уз напомену да је она „случај за себе” јер је исти, српски народ натполовично већински и у њој и на целој територији државе.

По Уставу, остварено право грађана на аутономију не може се смањивати. Али оправдање о(п)станка аутономије Војводине није у некој посебности Срба Војвођана и Војвођанки у односу на остали српски народ, већ у историјским, културним, етничким, географским и привредним својствима њеног простора. Политичке и друге (квази)елите те особености Војводине често користе ради сопственог интереса, привилегија, подгревања тензија и екстремних политичких идеја, чак сепаратизма. Излаз је у Уставу који је једновремено брана таквим радњама и заштитник права суверених грађана на ону покрајинску власт која штити интерес грађана Војводине и не штети интересу осталих грађана Србије.

Доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду