Градња нових институција

Тешко је очекивати да ће овдашња политичка номенклатура у Србији (власт и опозиција) озбиљно градити поверење између Београда и Новог Сада. Не само да им мањка имагинације и политичке мудрости, већ се осведочила у сопственим противречјима, у неспособности вођења политичких и друштвених послова реконструкције и градње политичког поретка, који ће обезбеђивати изнад свега стабилност, сигурност, и пристојну егзистенцију за грађане. Задуго је на сцени политика од данас до сутра, политика преживљавања, рачунџијског егоизма, политичког волунтаризма, намиривања и синекура. У неукости и неспособности, неодговорности и довијању,нажалост,утапа се највећи део политичких и (промовисаних) интелектуалних делатника. Због тога Србија има проблема са сопственим идентитетом. Он није кореспондентан са окружењем, са светом и не генерира радну и вредносну матрицу пристојног и изгледног живота на овим просторима. Поново се посеже за традиционалним и анахроним аршинима у обликовању текућих, савремених политичких процеса. Ова држава, институције, односно њени одличници, очито имају проблема са савременим националним идентитетом, с националном државом, централизованом власти, партијским плурализмом, мешетарском приватизацијом итд.

Ако се овоме дода да је Војводина као посебност, од самих почетака свог политичког идентификовања до данас,имала проблема са државама којима је припадала, онда се проблем поверења усложњава. Сетимо се само односа у Аустроугарској, у Југославији између два рата, у социјалистичком поретку и,напокон,у последње две деценије постсоцијализма. Од почетка су постојала мање или више изражена напонска поља која су често доводила до сукоба различитог интензитета. Показало се да свака сила, наметање, доминација, игнорисање специфичности, од стране државе и већинске нације напросто рађа сукобе. Тензије се потом увећавају трчањем и тужакањем у престоницама суседних држава и Европе, те разноврсном реториком уцењивања и претњи.

Разлике напросто ваља уважавати и решавати на фону поверења и међусобног разумевања, како мањина, тако и већине. Живети са другим, различитим, ма колико ко био бројан, представља изазов и задатост за политичко, системско оркестрирање односа. Војводина напросто има у меморији освојене моделе живота, ако не са другим, различитим, а оно поред, али не против, или пак без других различитих. И те потенцијале, односно социјалне капитале, ваља користити, а не дезавуисати и потирати. Нико нормалан у Новом Саду и Војводини данас не поставља питање сепарирања од Србије и стварање неког посебног државног ентитета. Међутим, те идеје колају у интелектуалним и политичким круговима којима одговарају сталне тензије и сукоби, јер ови одличници профитирају и одржавају себе у првим редовима политичког одлучивања и актуелности. Из тих разлога, сада произведени сукоби, у основису огледала неспособности и неукости власти и опозиције. Ови сукоби им служе за скривање сопствене ограничености и политичког дилетантизма,како у Новом Саду, тако и у Београду.

Нема поверења без дијалога, усаглашавања интереса приближно једнаких актера, без стварања и афирмације агенде тема о којима постоји сагласност, без поштовања других, различитих, без децентрализације власти. Војводина је плурална заједница, у националном смислу, али и сабиралиште специфичности привредне, културне, религијске и ине нарави. Граничи се са чланицама Европске уније и по тим потенцијалима заиста може и треба да буде замајац у модернизацији Србије. Како да Београд подржи ове стартне предности Војводине у интересу развоја осталих делова, региона Србије?

На ове изазове и задатости постојећа политичка номенклатура, напросто, за сада не даје одговоре. Партијски и други анимозитети нису добар савезник у стварању поверења. Очито је да недостаје толерантности и спремности да се надилазе сопствени партикуларитети. Јасно је да се, међународна позиција једне државе првенствено гради унутар, а надасве односима према другима, различитима. Због тога је важна политичка имагинација и мудрост. Садашњи политички одличници и енклаве власти очито имају немалих дефицита.Затои постоје реални страхови да ће се ,,новосадизацијом” створити нови конкурентски центри одлучивања. Дакле, исходиште и превазилажење неповерења није само у „доброј вољи” и реторици политичких и јавних делатника, већ у озбиљној санацији нараслих анимозитета и градњи нових институција (не мислим на чиновнике) поверења.

*Политиколог, Суботица