Методе и циљеви

Случај преименовања једног булевара ставио је у центар јавне расправе тему која, у овом или оном облику, постане актуелна увек када у друштву дође до раста политичке температуре. Реч је о односу политичких странака с обе стране спектра. Терен дискусије је вредносно-политички конфигурисан, и ту се обе школе мишљења слажу, на следећи начин: једну крајност чини СРС, карактерисана као екстремно десна партија, а другу ЛДП, као носилац "левог екстремизма". Вертикалу политичке стварности у односу на коју се партије оријентишу чине догађаји из блиске прошлости и тумачење одговорности за њихове последице. Спор настаје око метода политичког деловања.

По једној школи, постоји дискриминација заговорника десног политичко-нормативног склопа, која се огледа у томе што им се ускраћује право на методе које се њиховим противницима дозвољавају. Такво понашање је недемократско, јер мора постојати исти аршин којим се мери (не)дозвољено у начину деловања политичких странака. По другој школи, није допуштено изједначавати странке у равни процедуралног и при томe занемарити различитост вредности за које се боре. У демократији није сваки циљ дозвољен, колико год метод био демократски. Стране у сукобу можемо именовати као "процедуралисте" и "нормативисте".

Не улазећи у саму расправу, желео бих да осветлим један занемарени аспект проблема.

Пада, наиме, у очи неодрживост поделе на "леве" и "десне", уколико се тој традиционалној подели жели дати било каква употребљивост. На пример: по питању потребе социјалне правде, између СРС-а и ЛДП-а нема разлике. Али нема ни битније разлике по питању метода, јер ни једни ни други не заступају став да је по дефиницији проблематичан говор о било каквој социјалној правди у периоду транзиције. Осим узгредних и ретких искакања у предизборним кампањама, на дневни ред се не ставља потреба обуздавања друштвене моћи најбогатијих. Једноставни наук да је приватна својина друштвени однос, а не економска категорија, спада у неповратно прошли и сахрањени идеолошки дискурс којег се и једни и други пажљиво клоне. Консензус око економског уређења, његове, код нас практиковане, екстремне варијанте и нужних последица – своди наизглед големе разлике у реалније оквире. Стога има нешто од циничне истине у тврдњама "процедуралиста" да је СРС доиста легитиман играч у нашој политици, али не зато што поштује демократске процедуре, већ зато што поштује економско уређење, следствено и друштвене односе који из њега настају. Тиме је оквир (не)дозвољеног у политици битно сужен, његове границе јасно постављене, а домети деловања унапред познати. Ту постоји прећутно сагласје око иреверзибилности историјског тока и потребе деловања у околностима које су ван наше моћи (јер ко би при здравој памети доводио сам капитализам у питање). Србија нема ни нафту ни атомску бомбу, а све да их и има, комунизам је ћорсокак историје, и не мора Фукојама то да нам каже. То не би био проблем, да се наше странке не одричу и великог критичко-спознајног потенцијала учења која су некад, у својој идеологизованој форми, чинили нашу стварност. Разлика између српског домаћина забринутог око здравља усева и стоке и урбаног европејца забринутог око брзине интернет везе онда нема никакву вредност, осим као симболичка пројекција у основи идентичних идејних платформи.

Последица вољног одустајања од темељне друштвене критике је подгревање разлика и њиховог значаја – на пољу националних питања. Не поричем да те разлике постоје, поричем њихов значај као политичких легитимација. Не зато што мислим да је неважно јасно и недвосмислено одредити се према догађајима из блиске прошлости, већ зато што је сам референтни систем битно померен без сагледавања промена које су се одигравале у позадини ратних догађаја. Сигурно је да се грађански рат на подручју бивше Југославије великим делом има објаснити националним разлозима. Али исто тако је сигурно да се данашњи "хладни" грађански рат "две Србије" око интерпретација тог сукоба не може ваљано разумети без уважавања системских промена економске стварности које су се у међувремену одиграле.