Просторне имагинације

У сећањима старије генерације савременика Октобарски салон је репрезентативна манифестација ликовне уметности у Србији, са својим Правилником, Уметничким саветом и наградама. Салона, такве институције 20. века, више нема. Његова концептуална радикализација са интернационализацијом догодила се пре осам година. Нестабилност времена у коме живимо, глобализација, сумње у вредносни систем и његова релативизација, као и променљивост културне парадигме само су неки од симптома који су утицали на промену платформи у стварању и рецепцији уметничке праксе и уметничких релација. Раскин је у 19. веку антиципирао да „Уметност и архитектура нису прост одраз друштвеног и културног поретка, него и његов активни састојак”.

Данас је Октобарски салон, као живи организам, умрежен са процесима на рецентној визуелној сцени, а обележен је редовним променама ауторске концепције, уметничких директора/кустоса, па и локација.

Кустоско-селекторски тим овогодишњег 53. Октобарског салона, Бранислав Димитријевић и Мика Ханула, својом концепцијом фокусирали су интервентну природу савремене уметничке продукције како би се повезало уметничко дело и стварност. Сам наслов „Гуд лајф” проблематизује питање субјективног доживљаја, фикције и реалности доброг живота у контексту озбиљних националних, али и планетарних политичких, друштвених и економских криза.

Поднаслов „Физички наративи и просторне имагинације” чврсто је повезао идеју овог пројекта са комплексном историјом локације - некадашње зграде „Београдске берзе”, касније зграде „Геозавода”, а још прецизније, са историјом медернизације Србије током протеклих 100 година. Живот ове монументалне грађевине са почетка 20. века, током столећа пратила је променљива срећа да би данас била запуштена, урушена и напуштена без јасне намене; очите су аналогије у историји овог здања и државе. Тако је зграда постала кључни чинилац овог Салона, а њена опора историја места на одређени начин инкорпорирана је у пројекат као интерактивни медијски простор уметничког изражавања. Став да је свака изложба пре свега посебна форма размене у оквиру специфичног окружења или амбијента симптоматичан је и за радове на 53. Салону. Ова некад репрезентативна задужбина требињца Луке Ћеловића и тема „Гуд лајф” представљали супочетну тачку у којој аутори истражују индивидуални однос уметности и јавне сфере, као и релацију према датој теми. Самим тим, од 25 позваних уметникаи уметничких група из Србије, региона и Европе очекивало се да у визуелној артикулацији свог рада користе амбијент и локалне приче; већина њих је у томе успела и радовима „ин ситу”.

На отварању Салона, 22. септембра, испред зграде Самуле Стојанов је извео перформанс „Јахање бика”, користећи критички и естетски потенцијал историје берзанског места чије изазове персонификује бик. Један од амблематских радова на 35. Салону је инсталација од затечених предмета Карстен Конрада „Београд Риалто”, која доминира високо у средишту изнад централног степенишног коридора, контекстуализујући ситуацију сада и овде, прошло и садашње. Карстенов други рад „Пут у Јерусалим” представља мноштво неупотребљивих столица из ове зграде које по ходницима чине мање групе, а могу се читати и као могућ пут између прошлости и садашњости.

Влатка Хорват је у три повезане собе реализовала три скулпторске инсталације, од којих је она „Од врата до врата”, са мноштвом врата из Геозавода, визуелно доминантна, иницирајући вечну дилему да ли су то наши Улази и Излази. Могућност трансформације простора у место, али и пасивне приповести у активно-физичко присуство, како су формулисали кустости, основа је многих радова. Тако, интегришући у своју мултимедијалну инсталацију „Београдска берза” собу, са архивском грађом, Бранислава Стефановић развија дијалог о берзанским пословима у време када је трговина свињама била примаран бизнис. Једина уљана слика на овом Салону је полиптих Биљане Ђурђевић „Мрак у шуми”, у којем ова уметница у свом маниру искошеног погледа испитује амбивалентне односе полова. Наслов софистициране скулпторске инсталације Ане Крстић „Ми не знамо шта је то, али сигурно није оно што ти мислиш да јесте”, својом субверзивношћу, између осталог, духовито асоцира на потребу да се публика ангажује како би боље разумела промене уметника према делу, као и њихово деловање у простору и времену конкретног живота. Повезујући околину Савамале и ондашње купалиште Берт Талсеп (Berit Talpsepp), у специфик раду „Шест топола”, полази од фотографије из 1936, тематизујући скулптуром и филмом давно изгубљено време.

И „Случај Хармс”, филм Слободана Пешића, сниман у овој згради 1988. године део је пројекта 53. Салона.

Очито радове на 53. Октобарском салону повезују форме визуелних и текстуалних пракси – скулптуре, инсталације, филмови, приче, есеји, слике, фотографије, интервјуи, стрипови, интервенције, документа, истраживања, јавне дискусије, кустоске радионице (кустосирање) током изложбе. Тако, уместо каталога, део концепта Салона је и Књига уметничких текстова више уметника, историчара и филозофа, од Сретена Угричића и Раше Тодосијевића до Дубравке Стојановић. И на крају, остаје известан осећај гетоизације Октобарског салона у здање некадашњег Геозавода, јер он и реално и метафорично говори о стању у нашој политизованој култури и немоћи да разуме промене у 21. веку.