Чудна логика компромиса

Небојша Крстић тврди (11. октобра) да је кључна теза мог текста „Лакомислено незнање” (9. октобра) садржана у ставу да је после једностраног проглашења независности Косова „компромис изгубио сваку вредност”. Да је то била „кључна теза” ја бих писао о тој теми, а не о оној у наслову тог текста – о лакомисленом незнању. Али, није случајно да је Крстић поменути став прогласио мојом „кључном тезом” будући да му је било важно да избегне дискусију о ономе о чему сам писао. А то је, као што наслов сугерише, његово непознавање тока и главних чињеница о преговорима који су о статусу Косова и Метохије били вођени 2006. и 2007. године. Чињеница да ниједном речју није ни покушао да оповргне моје показивање његовог незнања говори ми да смо завршили тај део дискусије.

А сада о новоотвореној теми. Њен повод је, дакле, мој став да је после једностраног проглашења независности Косова компромис изгубио сваку политичку вредност. Крстићев коментар је био следећи: „Зашто би изгубио? Неки би задрти логичар у оваквом ставу уваженог посланика пронашао клицу прихватања једностраног акта Приштине”. Уместо става „задртог логичара” који је Крстић оберучке прихватио, мислим да би било боље заузети став здравог политичког разума и искуствених чињеница.

Најпре, на завршном састанку највиших представника преговарачких страна и посредника 10. марта 2007. у Бечу, Марти Ахтисари, који је био главни посредник УН у преговорима, рекао је: „Мене не занима компромис. Мене занима решење”. Решење које је имао у виду била је надгледана независност Косова. Решење, очигледно, није био плод компромиса, већ насилног наметања става који је у потпуности био сагласан интересима једне, албанске стране у преговорима. То је био главни разлог зашто овакво „решење” никада није добило зелено светло Савета безбедности УН и што је цео документ, што се међународног права тиче, остао на сувом.

Значи, нисам ја измислио „кључну тезу” да у случају једнострано наметнутог решења компромис губи сваку политичку вредност, већ је такав став нужна последица одбацивања компромиса као сржи сваког решења од стране М. Ахтисарија.

Када су пропали сви покушаји Ахтисаријевих налогодаваца да његово бескомпромисно „решење” наметну Савету безбедности, Борис Тадић је одлучио да ово „решење” прихвати као основ компромиса, и то је „компромис” о којем Крстић говори. Креће отужна тајна дипломатија, коју касније разоткривају Викиликсове депеше. Резултат тих тајних обећања Бориса Тадића и његових сарадника је њихово прихватање плана М. Ахтисарија као меродавног за „компромисно” решење статуса Косова. Ствар ће се дефинитивно обавити када ДС дође на власт и почне, корак по корак, да делује у духу онога што Крстић вреднује као компромис.

Прва акција у спровођењу плана М. Ахтисарија било је довођење нелегалног Еулекса на Косово и Метохију и сразмерно смањивање присуства легалног Унмика. Зашто је Еулекс нелегалан? Зато што је то мисија из Ахтисаријевог плана који, као што је речено, није имао зелено светло СБ УН. По том плану, задатак Еулекса је да надгледа независно Косово. Како је, међутим, СБ УН прихватио мисију Еулекса? На основу одобрења власти Србије руковођених „решењем” као компромисом. Формални основ одобрења Савета безбедности није био и правни: то је био извештај генералног секретара УН од 26. новембра 2008. у којем се, на основу пристанка тадашњих власти Србије, препоручује овакав маневар.

После овог, следе наредни „компромисни” потези власти Србије којима је руководио тадашњи председник републике. Тражење мишљења Међународног суда правде о легалности Резолуције о проглашењу независности Косова, уместо подношења тужбе против бар неке од држава које су једнострано признале ту независност. Тај чин је, као што је познато, завршио фијаском. Потом, потписивање протокола о полицијској сарадњи са Еулексом, који никада није објављен. Затим, самовољна замена Резолуције Народне скупштине о дијалогу са Приштином документом Кетрин Ештон, где се нашој земљи диктирају правила такозваних техничких преговора са Приштином. Најзад, Стефановићеви споразуми којима се приводи крају наше не само фактичко него и формално признање независног Косова од стране Србије.

Тиме смо догурали до скорашње формулације, прве у неком документу ЕУ (Стратегија о проширењу), по којој треба поштовати „територијални интегритет Косова”. Лепих ли компромиса.

Потпредседник Демократске странке Србије