Бисери без сјаја

Премијерним постављањем дела Огиста Бурнонвила на сцену Народног позоришта у Београду, солисти Балета сусрели су се са ванредно сложеним и крајње специфичним кореографским изразом овог великог данског кореографа и једног од најзначајнијих имена у историји балетске уметности. Овом приликом, изабрани су фрагменти из његова два балета: Pas de deux („Фестивал цвећа у Ђенцану”) и Pas de six („Наполи”) који се, широм света, најчешће и изводе самостално, као репрезентативни примери Бурнонвиловог кореографског стила.

Тај стил одликује специфично замишљен и деликатно спроведен спој изразите техничке строгости и захтевности, с једне стране, и интерпретативне благости и љупкости, са друге стране, који своје извориште имају у француском балетском романтизму, под чијим се снажним утицајем развијао кореографски рукопис и самог Бурнонвила. Захваљујући промишљеном и оригиналном стваралачком отклону према овој традицији из које је поникао, као и интервенцијама које су, потом, из тога произашле у правцу умањења оне традицијом успостављене доминације балерине у односу на мушког играча, Бурнонвил је успоставио сопствени, врло препознатљив израз, који представља незаобилазни сегмент озбиљног класичног балетског образовања. Међутим, одлука да се ова два одломка, у склопу представе „Triple Bill”, поставе на репертоар Балета Народног позоришта, показала се као крајње дискутабилна. Или се грубо преценио реални играчко-технички потенцијал његових чланова, или су се потценили и несхватљиво нестручно пренебрегнули, а тиме и унизили, интерпретативно-техничка сложеност и углед овог остварења. Шта год да је у питању, највећа штета нанета је, ипак, самим играчима који су, будући постављени пред тешко савладив играчки задатак у Pas de six, пружили слику која баш нимало не импонује.

Не можемо се отети утиску слабе простудираности и недовољне стручности са којом је Брус Стајвел, актуелни шеф Балета Народног позоришта, приступио постављању на сцену овог, толико егзактног и сложеног кореографског система, у коме, а то је Стајвел морао знати, баш ништа није препуштено случају. Солистички пар у Pas de deux, Ана Павловић и Јован Веселиновић, искључиво захваљујући својим, до сада већ потврђеним индивидуалним уметничким и играчким квалитетима, успели су да досегну потребну складност, иако ово нису остварења која ће оставити каквог битнијег трага у њиховим професионалним биографијама, нити у нашем сећању. По отмености држања класичног балетског играча и за сад само наговештеним техничким могућностима, које ће се, надамо се, тек развијати, истакли бисмо Милоша Маријана. А по изразитој сценској љупкости и интерпретативној префињености којом је пленила била је запажена Ада Распор, уз напомену да је надаље све у рукама њеног будућег, озбиљно схваћеног рада, усмереног на израђивање и побољшање класичне балетске технике.

Не улазећи у разлоге због којих је изостало оркестарско извођење уживо, изнели бисмо једно запажање о томе у колико значајној мери су и публика и играчи остали ускраћени за онај драгоцени осећај свечаности комплетног позоришног доживљаја. У временима која су све, само не лака и безбрижна, далеко смо од сваке помисли да је балетска уметност, у било ком смислу, на листи приоритета. И зато, ако већ није било средстава за скупа сценографска решења, ипак се није смело дозволити да декор, тако немарно, спадне на закрпљено, нечисто и изгужвано бело платно. Од националног театра с правом се очекује далеко већа одговорност према класичном балетском наслеђу и његовој публици, као и то да ће се, однекуда, дозвати она преко потребна свест о значају развијања далеко свестранијег и истинитијег поштовања према позоришном чину као таквом.