Мала искра запаљивих тема

Актуелни спорови између републичких и покрајинских органа поново су нас уверили у то колико су односи између Београда и Новог Сада наша дежурна тема. Јер, довољан је и мали повод да почну преиспитивања ових односа и замерке са разних страна, али убрзо и покушаји смиривања тонова и нуђења решења.

Иза ових спорова, наравно, често стоје различита очекивања од доношења разних прописа – од устава до закона и одлука. И не само очекивања него и различита виђења колико надлежности, власти, а и новца, припада покрајини.

Додатни моменат у свему томе наступио је ове године, када су у Београду и Новом Саду формиране различите коалиционе владе које, по правилу, у ове спорове уносе и елементе међустраначких нетрпељивости. Утисак је зато да ће односи Београда и Новог Сада, док буду функционисале постојеће владе, бити под сталним додатним наелектрисањем. Представници две владе ће, међутим, тако бити и на додатном испиту политичке толеранције, па и државничке мудрости. Јер, наравно да је Тадићу и Пајтићу било лакше да на неком састанку у Демократској странци утишају незадовољне и прећуте неслагања него што то данас могу да учине Пајтић и Дачић. Поготово што се често показује да један конкретан спор у односима између покрајине и републике, као што је то недавно био случај с доношењем закона о ребалансу буџета, зна да покрене низ других неслагања и незадовољстава.

Део тих незадовољстава политичари и вештачки одржавају, јачајући тако имиџ својих странака као ,,аутономашких” или ,,централистичких” и рачунајући на њима наклоњени део бирачког тела.

Аутори прилога у нашој серији кажу да на та страначка затезања конопца од Београда до Новог Сада треба рачунати и убудуће, из простог разлога што је положај тренутно једине покрајине у Србији, и то са дугом традицијом и релативно великом територијом, објективно, веома специфичан. Он се, кад је о уставу и законима реч, исказује у општој формули о покрајини која је ,,више од локалне самоуправе, а мање од федералне јединице”, али специфичност покрајине се тиме не исцрпљује. Реч је о делу земље који има у дугом периоду другачију историју, па и донекле друкчији национални састав становништва, мада је и у Војводини и у централном делу земље српско становништво бројчано доминантно. Да није, била би то додатна отежавајућа околност нашим политичарима у њиховим покушајима да ускладе међусобне односе.

Наша серија је показала и то да бројчана доминација једне нације и са једне и са друге стране Дунава и Саве није никакво оправдање за смањивање аутономије нити је национални, културни, па и наглашенији страначки плурализам Војводине разлог за претварање њене аутономије у неку врсту нове ,,републике”. Или ,,републике” по мерилима устава СФРЈ из 1974. године.

Један од ,,Политикиних” аутора је зато рекао да устав мора бити заштитник права грађана Војводине на покрајинску власт која ,,штити њихове интересе, али не штети ни интересима осталих грађана Србије”. С тим што су ови интереси на највећој проби када је реч о новцу, буџету и инвестицијама – у складу с оном народном о ,,браћи”, ,,сестрама” и ,,њиховим кесама”. У том делу и настају највећи проблеми којима политичари морају да буду дорасли. Ми при том имамо искуство из не тако давне прошлости са политичарима који нису били дорасли успостављању склада у односима између покрајинске аутономије и интереса републике као целине. Сукобом тих политичара почео је и шири југословенски сукоб, крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, са последицама које и данас преживљавамо.

Од петка нова серија: Ко ће у Србији следеће зиме бити најугроженији