Нуклеарни програм у свету после Фукушиме

После акцидента у Фукушими, већина земаља је потврдила значај нуклеарне енергије у свом енергетском систему и наставила да подржава нуклеарну енергију. Ипак, четири земље (Немачка, Швајцарска, Италија и Белгија) одлучиле су да предузму конкретне мере против нуклеарног програма. Сваки случај је веома различит:

(1) Немачка: канцеларка Меркел најавила је 15. марта 2011. заустављање производње електричне енергије из нуклеарки, за најмање три месеца – на седам најстаријих нуклеарних централа (почетак рада пре 1980). Влада Немачке је 30. маја донела одлуку да се у следећој фази, до 2022, трајно затвори осам реактора, иако су први резултати провере безбедности нуклеарки показали да су нуклеарне електране безбедне.

(2) Швајцарска: савезна влада је обуставила процес одобравања за изградњу три нове нуклеарке, а 25. маја 2011. одлучила је да започне процес затварања пет постојећих нуклеарки до 2034.

(3) Италија: влада је 23. марта 2011. одобрила мораторијум на годину дана на изградњу прве нуклеарке до 2020, а 19. априла донела је на референдуму амандман против поновног увођења нуклеарне енергије.

(4) Белгија: након несреће у Фукушими, донета је одлука да се замрзне продужење животног века нуклеарки, док се не спроведу ,,стрес тестови”. Влада је објавила и комплетан распоред за присилно затварање седам нуклеарки у периоду од 2015. до 2025, упркос претходно утврђеној политици да рад нуклеарки буде до 50 година.

Државе које желе да окончају нуклеарни програм морају да се позабаве питањем како то урадити без негативног утицаја на свој постојећи енергетски систем. На пример, око 25 одсто струје у Немачкој тренутно обезбеђује нуклеарна енергија. Представљаће изазов да се попуни празнина коју ће оставити растанак од нуклеарне енергије док се не повећава производња струје на бази угља.

С друге стране, пре свега у Европи, Велика Британија, Француска, Чешка, Пољска, Финска и Холандија деле мишљење да је нуклеарна енергија и даље неопходна и лекције из Фукушиме могу да утичу само на нови приступ у даљој градњи нуклеарних електрана.

Што се тиче Блиског истока и Африке ситуација је следећа: Уједињени Арапски Емирати, Јордан, Египат и Саудијска Арабија имају потврђене програме за градњу нуклеарки. Саудијска Арабија планира градњу чак 16 јединица до 2030.

У Азији ситуација је још повољнија: Индија са седам планираних а Кина са више од 25 нуклеарки направиће прави нуклеарно-енергетски бум. Јапанска влада наставља да разматра свој нуклеарни програм, али за сада је нуклеарно-енергетски развој заустављен. У Јужној Кореји постојећа постројења су подвргнута провери и спроводи се план за побољшање безбедности.

Што се тиче Северне Америке, Канада и САД настављају са својим нуклеарним програмима.

У Јужној Америци Бразил нема промену у програму док Аргентина потврђује заинтересованост за градњу једне нове нуклеарке.

У марту 2012, било је у изградњи 63 нуклеарке са укупно 60.057 MVe нето инсталираног капацитета. Нове електране гради 15 земаља: Аргентина (1), Бразил (1), Бугарска (2), Кина (26), Финска (1), Француска (1), Индија (7), Јапан (2), Пакистан (2), Русија (10),Словачка (2), Јужна Кореја (3), Тајван (2), Украјина (2) и САД (1).

После више од 30 година (од несреће на острву Три Миље, 1979), 9. фебруара 2012, америчка Регулаторна комисија је дала зелено светло за изградњу два нова реактора нуклеарних електрана у Вогтлу (јединице 3 и 4) у држави Џорџији.

Крајем фебруара 2012. ИАЕА из Беча је саопштила да ће, упркос несрећи у Фукушими, најмање пет земаља почети са конструкцијама њихових првих нуклеарки: Вијетнам, Бангладеш, Уједињени Арапски Емирати, Турска и Белорусија.

Према изјави Кваг Анинга, заменика генералног директора ИАЕА, у 2013, може доћи до започињања градње нуклеарки у Јордану и Саудијској Арабији.
Нуклеарна енергија је једина реална будућност за цео свет у следећих 50-100 година, чак и за неколико будућих векова, јер се смањују количине нафте и угља, а поготово што преостале нису равномерно расподељене. Сунчева енергија, ветар и биомаса су изванредне и чисте технологије, али допунске, с највише једним процентом удела. Споменимо хидроенергију, али погодних река нема много, да не призивамо у сећање велике несреће због рушења брана у Италији, Бразилу и Индији. Није чудо што Француска има 57 нуклеарки јер нема довољно ни угља, ни нафте, ни погодних река.

Где је у целој овој дискусији Србија?

Најмања нуклеарка стаје пет милијарди евра, о чему је, што се тиче Србије у овом тренутку, нереално и размишљати. Друго, припреме за градњу након претходних студија, тендера и свега што следи пре започињања градње, најмање трају осам до десет година за земље са искуством у нуклеарном програму, што би значило за Србију, најмање 14 година. И треће, због мораторијума је настала шупљина у школовању високог кадра у знању нуклеарних технологија. У последњих 25 година ми немамо нове младе стручњаке у тој области. Зато је створена идеја да се на Универзитету у Београду формира модерни студијски програм у области нуклеарног инжењерства.

Научни саветник, Институт за нуклеарне науке Винча