У свом затвору под ведрим небом

Једна од најгорих ноћних мора је остати без крова над главом. Како се сналазе и преживљавају они којима се то већ догодило? Осим повремених маркетиншких кампања са ,,социјалном” тематиком, које нас емоционално протресу, савремено друштво нам на сваки други начин олакшава да останемо хладни и незаинтересовани за туђу патњу. У центрима за социјални рад у Београду тренутно је регистровано око хиљаду одраслих без крова над главом и, незванично се процењује, исто толико деце бескућника. Међутим, оних без крова над главом има и више, будући да многи немају документа и нису регистровани. Ови економски заробљеници у свом затвору под отвореним небом, често без пребијене паре, живе суров живот а дан им је испуњен потрагом за храном и склоништем од невремена.

У Црвеном крсту Палилуле група волонтера која се окупила око акције „Појачај!” покренула је кампању за помоћ београдским бескућницима и организује акције чији је циљ олакшање тешког положаја оних који се дословно налазе на социјалном дну. Паралелно с акцијама помоћи, спровели смо истраживање како бисмо разоткрили овај феномен прекривен велом предрасуда, стереотипа и, вероватно, страха од сопствене пропасти. Узорак је чинило 45 дугогодишњих бескућника. Резултати истраживања су изненађујући: од људи који живе на улицама Београда високу или вишу стручну спрему има чак њих 20 одсто, а средњу школу 27 одсто; у просеку су остали без крова над главом када су имали око 41 годину, на улици су десет и по година.

Истраживање је показало да већину бескућника чине мушкарци просечне старости преко 50 година. Више од две трећине испитаних изјавило је да спава на улици, што подразумева спавање под ведрим небом и све врсте неформалног смештаја (сквотинг, повремено коришћење помоћних просторија зграда, шахтови, вагони, тунели). Велики проблем је искљученост из свих главних друштвених институција, која се најбоље огледа у томе што петина испитаних не поседује лична документа, а половина нема ни здравствено осигурање. Због искључености, више од половине бескућника никада није примило никакву социјалну помоћ. Више од две трећине испитаника навело је да се суочава с потешкоћама у одржавању личне хигијене. Већина каже да током лета и није проблем окупати се јер се купају на Ади Циганлији, у Сави или Дунаву, али током зиме купања – нема. Ту је и један од стално горућих проблема: шта ови људи да раде када дође зима?

Живот на улици препун је тешкоћа, а током екстремних временских услова може бити и фаталан. Хипотермија (пад телесне температуре) водећи је узрок обољења и смрти међу бескућницима. Ова стања могу бити веома опасна јер у даљем животу повећавају смртни ризик од других болести. Многи од хроничних проблема с којима се суочавају бескућници, укључујући неадекватно одевање, недовољну и лошу исхрану, инфекције, умор, немогућност пресвлачења влажне одеће... додатно повећавају ризик од обољења. Град би требало да омогући функционалне адекватне службе како би се од смрзавања и хипотермије заштитила свака особа која је без крова над главом.

Иако наша заједница спада међу оне које немају плански одговор на несреће изазване тешким временским условима, могуће је мобилисати снаге и наћи привремено решење за људе са улице током најхладнијих дана.

Евидентно је да неки од проблема бескућништва могу да се реше и невеликим средствима, постојањем добре воље надлежних и применом постојећих закона. На овај начин бескућницима би се знатно олакшала свакодневна борба за преживљавање.

УЦрвеном крсту Палилулеиницирали смоприкупљање потписа грађана за петицију којом се тражи подршка за изградњу јавних купатила и обезбеђивање зимског склоништа за бескућнике. Петиција нема за циљ критиковање постојећих градских служби већ је то покушај да се скрене пажња на проблем који може бити решен малим средствима. Помоћ бескућницима у виду изградње јавног купатила и привременог зимског склоништа, наравно, није савршено решење јер не може да пружи помоћ свима којима је потребна, али свакако је добар почетак.

Секретар Црвеног крста општине Палилула