Перфекционизам

Када неко сматра да све што ради мора да ради најбоље што може, тада је перфекциониста. Иако израз перфекционизам многима звучи позитивно, у питању је поремећај – једна врста присиле. Особа осећа унутрашњу присилу да увек мора да ради најбоље што може тако да не престаје са радом све док не постигне савршен резултат. Савршено је у ствари оно што је завршено, чему нема шта да се ни дода ни одузме. Исто значење има латински perfectus.

Они који нису перфекционисти могу имати разлог и одлучити да неку врсту посла обаве најбоље што могу, а да неку другу не морају. Перфекционисти немају избор и не одлучују – једноставно не могу радити друкчије него најбоље.

Људи могу бити перфекционисти у различитим областима живота: у одржавању домаћинства, у начину облачења, у изражавању, у својој професији, у свом хобију итд. Међутим, без обзира на област у којој су, перфекционисти сви имају неколико заједничких особина који перфекционизам чине ирационалним и негативним. Главно је да перфекциониста губи време јер све што ради ради много дуже других. Он не зна разлику између довољно доброг и најбољег могућег јер за њега је само најбоље довољно добро. Зато уместо да стане када је довољно добро, он наставља да ради и неколико пута дуже од тога. А како време посвећује једним стварима, нема времена за друге ствари. Последица је да су перфекционисти недовољно продуктивни. Док други изврше неколико задатака на довољно добар начин, перфекциониста изврши само један на најбољи могући начин.

Када приступа неком послу перфекциониста не може да одреди приоритете, да закључи шта је важно, а шта је мање важно. За њега је савршени предмет састављен из исто тако савршених делова или детаља, тако да су му сви детаљи подједнако важни.

Главна заблуда људи који имају перфекционистички став јесте у томе што не праве разлику између себе и резултата свог рада. Они се идентификују са својим резултатом, сматрајући да резултати говоре о њима. Ако је резултат савршен они су поносни и очекују да их други цене, а ако није савршено, ако постоји грешка, тада их је срамота и мисле да их други презиру. Зато је главни страх перфекционисте да ће направити грешку и да ће се осрамотити. Перфекционистичка домаћица не гледа кроз прозор, већ гледа у прозор тражећи знакове најмање нечистоће. Како их налази, закључује да су прљави тако да их веома често пере, у страху да ће неко доћи и помислити како је она неуредна домаћица.

Иако су људи често поносни на свој перфекционизам и истичу га како би показали да су бољи од других, у питању је поремећај заснован на погрешним уверењима која се успешно лече психотерапијом, под условом да особа то заиста жели.