Понижавајуће оптужбе за повлашћени положај

Односи између Београда и Новог Сада нису били идилични ни у време када смо имали исту владајућу већину на републичком и покрајинском нивоу.

Шта би био прави излаз из ове ситуације, пре свега када је реч о оспоравању дела закона о надлежностима од стране Уставног суда, што изазива и највише проблема у међусобним односима? Пошто је цео спор настао због непрецизности Устава из 2006. године, чије је одредбе Уставни суд, такве какве су, још додатно рестриктивно тумачио на штету Војводине, једино право и одрживо решење би било промена Устава и прецизирање изворних и пренетих надлежности Војводине. То би спречило произвољност у његовом тумачењу и политичко нагодбењаштво које се сада нуди као једини могући излаз. Прецизност уставних одредаба о статусу и надлежности конститутивних делова у сложеним државама и јесу гаранција њихове стабилности и основни фактор који штити регионалне власти од могућег волунтаризма централних органа и притисака разних врста. У таквим системима не може се ни десити да се не поштује Уставом записана обавеза државе према регионалним органима (али и обрнуто), као што је то код нас случај са већ поменутих седам одсто из буџета Србије намењених покрајинском буџету. Дакле, решење је познато, само је питање колико је не само у овом тренутку него и дугорочно изводљиво. Наиме, имајући у виду чак и прошли, а камоли садашњи састав Скупштине Србије, која се двотрећинском већином мора изјаснити о променама дела Устава који се односи на територијалну организацију власти, сасвим је извесно да не постоји ни минимална шанса да се то деси. Тим пре што прошла владајућа већина није имала разумевање, а ова вероватно још мање за захтеве који долазе из Војводине у правцу давања већих изворних овлашћења и прецизнијег уставног дефинисања оних пренетих, како би се избегле ситуације као што је ова са ставом Уставног суда.

Када већ није могућа промена Устава, шта је излаз из ове ситуације? Не преостаје ништа друго од онога што је предложио премијер Ивица Дачић, а то је да се отвори политички дијалог између Београда и Новог Сада, како би се дошло до обострано прихватљивог решења, јер Србија и иначе има довољно кризних жаришта и проблема да би стварала још један нови. Тако би бар налагала здраворазумска логика. Нажалост, у овој земљи логика већ одавно не станује, тако да и поред најава и сусрета челника републичке и покрајинске владе прави дијалог још није отпочет и решење проблема није на видику. Истовремено, од појединих челника владајуће већине у Београду стижу упозорења да Војводина не би смела да буде повлашћена у односу на остале делове Србије, при чему се пренебрегава податак да је прошла влада својом уредбом Војводину по БДП са индексом 95,2 сврстала у неразвијена подручја.

Паду тензија на релацији Београд – Нови Сад сигурно не доприносе изјаве појединих коалиционих партнера из локалне коалиције у Новом Саду да је после прекомпоновања власти на градском нивоу на реду Војводина, ма шта то значило. Овакви ставови не иритирају само владајућу политичку гарнитуру него и обичне грађане Војводине, јер доживљавају понижавајућим сталне оптужбе за сепаратизам и за повлашћени положај у Србији.

Директор Центра за регионализам