Мање игре, више драме

После успеха филма "Седам" којим је Дејвид Финчер (1995) добро протресао биоскопе широм света, мешавина религијске симболике, пророчанства и насиља постала је омиљена комбинација популарне културе, а ликови серијских убица тражена петпарачка роба која се, осим на филму, с лакоћом "куповала" и за телевизијске екране.
И док су холивудском сценом цветале имитације "Седмице", Дејвид Финчер је у последњих десетак година снимао углавном концептуално жанровске филмове и тако стека репутацију мајстора хладних трилера који, додуше, хране гледаочеву интелигенцију, али су ликови у њима попут марионета у интелектуалној игри унапред задатој од стране аутора.

Промена се ево догодила тачно 12 година после филма "Седам". Финчер се опет дохватио серијског убице и снимио "Зодијак". После "Црне Далије" и "Холивудленда", још један из серијала о никада расветљеним злочинима који су у различитим периодима потресали Америку. Чињеница је да за разлику од претходних Финчерових филмова, овај врви од живота, крви и меса, и приповеда о немоћи и ограничености људске спознаје. Нема парабола или супериорних интелигенција, ликови нису у пукој функцији ауторове мисаоне игре.

Реч је овог пута о документарној криминалистичкој драми која прати 20 година узалудне полицијске потраге да се открије такозвани Зодијак, починилац више чудних и немотивисаних убистава на ширем подручју Сан Франциска, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века. Нуде се истинити догађаји и истинита личност - убица који је остао запамћен и по томе што се радо дописивао са новинарима, редакцијама слао писма, разгледнице и шифроване поруке у виду недокучивих словних низова.

Зодијак је већ био тема низа филмских и телевизијских дела (између осталог иницирао је и "Прљавог Харија") која су углавном била усмерена на убичине активности. За разлику од њих, у Финчеровом филму сва пажња је усмерена на групу детектива, истражитеља аматера који су годинама покушавали да размрсе серију убистава (игра моћна и издашна екипа попут Џејка Џиленхала, Марка Рафала, Роберта Даунија јуниора, Ентонија Едвардса и Брајана Кокса). Један од њих био је и Роберт Грејсмит, карикатуриста "Сан Франциско кроникла", који је после десетак година истраживања написао и књигу "Демаскирани Зодијак" која је и послужила као предложак за сценарио Џејмса Вандербилта и Финчеров филм.

По много чему, он подсећа на много успелији корејски кримић (из 2003.) "Успомене на убиство" Јон Хо-Бонга, можда и зато што су у оба филма "изврнуте" основне премисе расног кримића - вера у рационалну моћ расуђивања и немоћ разума пред брдом индиција које се опиру склапању у какву сувислу слику.

Интересантно, али највећи део радње одвија се у новинској редакцији, велики део филма састоји се од уредничких колегијума, интервјуа или разговора у кафеу, а Финчер због дугог временског раздобља кроз које се протеже прича, целокупну филмску материју третира и као својеврсну хронику епохе. Такав поступак отвара му и могућност за реконструкцију начина на који (не)функционише систем, али и за приказивање државног апарата као спорог, неспретног и некоординисаног. Ентеријери, фризуре јунака, саундрек филма апсолутно сугеришу да је реч о Америци која се од ере хипика креће ка Регановој епохи, док је америчка полиција, према Финчеру, дружина честитих људи добрих намера, али и крајње неспособна и неспретна...

У "Зодијаку" се нуди и велики број минијатурних портрета - новинара, полицајаца, сведока, супруга..., а сваки од јунака има своју малу, прецизно смишљену људску драму. Финчер се према њима овог пута не односи као према шаховским фигурама. Третира их као људе. Но, руку на срце, "Зодијак" је у поређењу са Финчеровим "Седам", мање сензационалистички и блеђи филм. Уз то, и много дужи него што је потребно.