У телефонском кругу

Талас хладноће који је почетком 2012. захватио Србију и околне земље најбоље је показао колики је утицај временских прилика на здравље људи. Екстремно хладно време праћено обилним снегом однело је само у нашој земљи 23 жртве. Током овог периода многи су остали одсечени од главних путева тако да је њихово снабдевање основним животним намирницама било угрожено. Био им је и онемогућен приступ лекару, што је и проузроковало највећи број жртава. Могућност приступа становништва здравственим услугама у Србији није увек на задовољавајућем нивоу. Свако седмо домаћинство код нас је удаљено од најближе амбуланте више од четири километра, а свако треће од најближег дома здравља. Код сиромашне популације приступ здравственим службама је још слабији. Према неким истраживањима, већина сиромашних немају изабраног лекара док је код остатка популације тај проценат дупло већи.

Могућност приступа здравственим службама веома се разликује и међу појединим регионима Србије. Рурални крајеви у просеку имају слабији приступ здравственим установама, а управо у тим подручјима највећи је проценат сиромашног становништва. У руралним брдовитим подручјима сразмерно је највише старијег становништва. У тим условима здравствени проблеми могу имати теже последице. Поред овог биолошког имамо и социјални аспект проблема: социјалне мреже старијих особа су и иначе слабије, а поготово су слабе у забаченим планинским пределима где често нема ко да им помогне: први комшија је удаљен неколико стотина метара или неколико километара.

Ми у Црвеном крсту настојимо да мотивишемо ове старије људе да једни другима помажу. И да наизглед ситним променама побољшају свој положај. Једна од таквих мера може да буде стварање ,,телефонског круга”: да сваког дана прва особа телефоном позове другу, друга трећу, трећа четврту, и све тако до десете или петнаесте... Тиме се међу њима развија солидарност и међусобна брига. Организације Црвеног крста у Крагујевцу и Панчеву су почеле да спроводе овај модел који мало кошта а његовим учесницима пуно значи.

Настојимо и да у сваком селу буде по један волонтер Црвеног крста, по могућству млађа особа. Добар пример за то је општина Неготин, где волонтери из села обавештавају општинску организацију Црвеног крста или центар за социјални рад шта старијима треба.

Међутим, у многим селима и засеоцима млађих и нема. У селу Горњи Дубич код Трстеника усредсредили смо се на групу старијих особа које су нам објашњавале шта им све недостаје: аутобуски превоз, продавница у којој би куповали хлеб, вода за пиће. И у летњем периоду они купе хлеб за неколико дана или чак недеља па га ставе у замрзивач. Такође упозоравају: увек уз себе морају да имају шибицу, јер како да по снегу због тога иду до комшије. Ако падну, а склони су томе, хитна помоћ до њих не може да дође. Хиљаде људи у таквим условима живе.

чак ако их је у селу само неколико, они не желе ни у зимским условима да иду од своје куће, па и кад им је обезбеђен привремени смештај, неће пристати на то. Имамо један филм о томе како волонтери Црвеног крста покушавају да извуку једну старију жену из њене куће, јер није било услова да на планини проведе зиму. Једва су у томе успели, али она се после вратила. Старији обично имају неке животиње уз себе па кажу да не могу да их оставе.

А старији и њихова деца? Многи су склони да оптуже млађе који живе негде у граду да не брину о усамљеним родитељима, а та брига је њихова законска обавеза. у многим случајевима деца и не могу дневно да брину о старим родитељима јер су сувише далеко једни од других. Мало је вероватно и да деца која живе у градовима могу баш сваког викенда да дођу код родитеља, а поготово зими. Овоме треба додати и менталитет наших старијих који не желе да оптерете своју децу јер и она у градовима тешко живе. Родитељи се чак труде да им помажу, припремајући за њих зимницу…

Проблем заштите старијих у тешким временским условима није, наравно, само наш. У новембру Америчко геронтолошко друштво одржаће састанак посебно намењен старијима у кризним и ванредним ситуацијама и у екстремним временским условима. У време урагана, поплава, земљотреса, пожара и хладноће посебно је деликатна позиција старијих усамљених особа.

Ми бисмо могли у те сврхе више да користимо телевизију као медиј, јер људи и у забаченим селима гледају ТВ и требало би то искористити да би они који живе сами у тешким временским условима знали како да се понашају и шта да предузимају.

Психолог, сарадник у Црвеном крсту Србије