Поезија у Њујорку

Екслузивно
У Народној библиотеци Србије данас у 13 сати биће представљена књига проф. др Људмиле Поповић "Фокусна перспектива украјинске књижевности" (у разговору ће учествовати Миодраг Сибиновић, Јулијан Тамаш, Петар Буњак и ауторка), и отворена изложба украјинске књиге. Тиме почињу Дани културе Украјине у Републици Србији који ће трајати до 6. априла у Београду и Новом Саду, током којих ће се украјински уметници представити најразноврснијим уметничким програмима. У 15 сати, у УКС, у Француској 7 биће одржан округли сто на тему "Украјинско-српске књижевне везе" у којима ће гостовати писци из Украјине Иван Драч, Иван Лучук, Васиљ Шкљар и Олена Дзјуба.

Песник Иван Драч култно је име модерне украјинске поезије и културе и сценариста, али и први председник демократског покрета "Рух" и председник Одбора за информисање у Парламенту Украјине. Уочи пута за Србију и Београд, електронском поштом, уз преводилачку помоћ Људмиле Поповић, ексклузивно је дао интервју "Политици".

Један сте од симбола "покрета шездесетих" којим је почела обнова украјинске књижевности. Како сада гледате на то време?

Шездесетих су се ломили друштвени табуи, људи су се обнављали, људи су били жељни промена – ориле су се сале испуњене хиљадама посетилаца, живот је подсећао на вртлог и кључао је. У Москви, у Софији, у Кијеву и у Варшави. Почетком шездесетих година Јевгеније Јевтушенко довео ме је на вече своје поезије, које се одржавало на стадиону у Москви, где сам се изгубио међу хиљадама посетилаца. Међу њима су били и Андреј Вознесенски, Бела Ахмадулина, Роберт Рождественски... Прошло је четрдесет година – лани сам био у Софији и био сам сведок да је на песничко вече Јевтушенка дошло неколико десетина људи. Рећи ћете – па то је била Русија, а ово је Бугарска која је већ постала чланица НАТО-а; то су били представници једне генерације и њен песник, а ово је сасвим друга генерација. И бићете у праву! Али шездесетих је поезија сублимирала друштвене наде и хтења, она је много узимала на себе – а сада, као реликт далеке епохе, збуњено посматрам себе. Ја сам из прошлог миленијума – моја су ми деца и унуци, не знам из ког разлога, уделили делић свог времена...

Ваш и песнички и људски бунт довели су до принудног петогодишњег ћутања. Свакоме то тешко пада, песнику највише?

Пет се година бавих  политиком/
Петоструко постадох глуп.
Од опијања испразном сплетком/
И сад осећам мамурлук туп.
А у испразној алкохолисаности,/
Мада свету сам познат и драг,
Лако се оклизнути на савести/
Тешко је истине пратити траг...

О овом петогодишњем ћутању се ради или сте мислили на неко друго?! Реч је о конкретном тупом свакодневном политичком раду, незахвалном и баналном, од којег нећеш постати нарочито паметан, од којег постајеш туп и обрасташ комплетном глупошћу, клишеима устаљених појмова и значења који морају сви да разумеју. Зашто си онда дошао у политику? Треба да предводиш масу на тачно одређеној дистанци од пола метра или метар, јер када кренеш пребрзо напред ти си тај који напушта масе. А када заостанеш – сам си међу гомилом коју треба да предводиш. Изузетно тешко занимање. А где пронаћи време да читаш, слушаш музику, посећујеш изложбе, јер уметник мора све да зна, све да анализира... Дакле, отупиш тачно толико пута колико година проведеш у политици.

Да ли Ви мислите да поезија посустаје пред прозом?

Проза и поезија су разна бића, оне пасу једну ливаду, могу чак и да једу исту храну, али им се млеко разликује. Као од козе и од краве. Коза по мени потиче од библијских времена. То је поезија. Проза захтева веома озбиљну припрему, аналитички разум, сложену композициону уобразиљу, ако се ради о роману, и оно што је основно, сталоженост. Да се добро загреје столица. Повученост и концентрисаност. То није за песника.

Пишете и сценарије. Има ли блискости између поезије и филма?

Пре пет година боравио сам у Београду и купио сам неколико касета са Кустуричиним филмовима. Понешто од тога сам и одгледао. Мени је било занимљиво, толико да када је он допутовао у Кијев као певач отишао сам са ћерком на концерт. Нисмо се разочарали. Иако је као редитељ Кустурица мени занимљивији. И ја сам у младости маштао да постанем редитељ. Зато сам и дошао у Москву да студирам кинематографију, а већ сам био дебитовао као песник. Узгред речено, мене на пријемним испитима нису само испитивали, већ и молили да им рецитујем своје песме "Сунцокрет" и "Крила". И мени је било лакше, и испитној комисији занимљивије.

Филмска уметност има своје законитости, она је, уколико је заиста уметност, комплекснија. Без темељног познавања и књижевности и сликарства и музике нема шта у њој да тражиш. Плус сложени технолошки процес. Од свих зависиш – од сниматеља и глумца, од монтажерке и тонца. Али заузврат ти си Демијург, Господ Бог, свемоћни Шива. А у поезији си солиста, фрулаш, мамина будалица и сељачина...

Сећам се, изашао сам у Њујорку на ваздух да прошетам пред спавање. На скоро празној улици, мрачној и хладној, стоји босонога девојчица и свира фрулу. Нико је не слуша. Пред њом су у кутијици центи које је скупила за дан. Хладно јој је и непријатно. Али она ипак свира и не иде кући. Можда нема куд? То је сама поезија. А над њоме громаде небодера, осветљених и мрачних, веселих и гротескних. То је сам Њујорк. То је филм...

Активни сте учесник у друштвеном и политичком животу Украјине. Колико песник у Вама доприноси одлукама политичара, и обрнуто: да ли политичар у Вама одузима песнику метафору?

Моје знање је наравно ограничено, али наука кинематографије пружила ми је, у односу на остале, већу могућност да радим поједине политичке ствари. Познавао сам законитости масовних сцена и психологију индивидуе – тако се мени чинило када сам улетео у политику са истим жаром, са којим сам освајао поезију или филм. Често сам се чудио да сам испадао већи аналитичар и стрпљивији тактичар у односу на своје колеге економисте и правнике, агрономе и новинаре. Али је поезија увек ометала политику, а политика је без жалости газила поезију. Када треба да пређеш преко блата, мораш да бациш под точкове све што нађеш на путу – било суво грање, било шашу, било да повалиш десет дивних стабала јаребике на којима већ гори крв црвених јагода и чека птице-селице са севера. Политика све баца под точкове, сече брзо и без жалости та стабла, те јаребике, брује машине. Политика обећава – ето, савладаћемо блато, а даље, иза тог блата, биће свега. Тамо нас не чекају јаребике, већ рајско дрвеће... А јаребика већ лежи у блату, плаче црвеним гроздовима под ногама. Када тако поступаш и то те боли, онда си још жив...