Птица царић и неманикуће

Чим јутарњи мразеви најаве оштру зиму урбани троглодити свих земаља, бескућници Њујорка, Лондона, Москве или Београда уједињују се у усиљеном маршу на градске „пећине” (gtroglodytes) попут шахтова, тунела, подземних железница, напуштених подрума. Зиме су свуда исте: на минус тридесет пуцају кости. Доле под земљом, у тунелима, лагумима, подрумима, много је топлије, али није лоше ни на аутобуским и железничким станицама, у кафанама које раде нон-стоп, тржним центрима, празним складиштима, пролазима и аркадама, контејнерима. Међу бескућницима има и избеглица који су завичајно троглодитство заменили београдским.

Бескућници у граду и „неманикуће” на селу боре се да преживе још једну зиму, најчешће као индивидуални „случајеви”, остављени и заборављени. Пред зиму се ускомеша централна и локална власт, јавно мњење живне, а на Светог Саву, усред зиме кад му време није, истраживачко новинарство, оптерећено предрасудама и стереотипима, поново грми о сиромашној, невидљивој Србији.

Активисти слабашног невладиног сектора и осиромашени јавни сектор неспремни дочекују зиму. Сви се жале на мањак порција у јавним кухињама и кревета у јавним склоништима. Политичари с неверицом гледају на колеге из ЕУ којима је успело да „укину” стари концепт модерног сиромаштва. Сиромаштво је одавно изгубило значење саосећања и милосрђа (misericordiae), а сада се може догодити да се изгуби и осећај гнева према онима „које није брига”, који заборављају да дом и достојанствен живот нису привилегија.

Укидањем старог концепта сиромаштва није елиминисано сиромаштво – само је старо вино пресуто у нове боце. Бирократе ЕУ су сиромаштво преименовале у вредносно неутрални концепт социјалне искључености (social exclusion). Сиромаштво се више не тумачи као бег од рада, а на просјаке, скитнице и незапослене се више не гледа као на антидруштвене елементе и бегунце од рада. Рођена је идеја, истина као скривена самоутеха, о објективно-историјском крају сиромаштва.

Уместо некадашњег високо политизованог сиромаштва, које је позивало на побуну и револуцију, добили смо охлађени, бирократско рационализовани концепт социјалне искључености. Сиромашни су постали особе које се нису снашле у брзим економским и технолошким променама и којима треба – кроз програме социјалне укључености (social inclusion) – помоћи да се врате послу. Уколико правилно следе програм, они могу поново узимати кредите и бити богати. Функционалан у време раста и развоја, овај концепт заказује у условима рецесије, транзиције и ратом девастиране привреде. У таквим условима сиромашни се регрутују на другачији начин.

У Србији – уназађеном друштву – на делу је експландирано сиромаштво: некада успешни стручњаци и мајстори, вредни и поштовани домаћини, изложени високом притиску у врелом лонцу друштвених, технолошких и економских промена – иако су и даље задржали све дотадашње квалитете и одлике – напросто нису издржали и, како сами кажу, „пукли” су, експландирали, раскокали се и прешли у табор социјално искључених. Као што се од експландираног пиринча не може скувати сутлијаш, тако се ни од експландираног машинбравара, заваривача, економисте, машинског инжењера, агронома или ветеринара не може добити особа компетентна за нова радна места. Сваки пети бескућник из Београда, а вероватно и сваки „неманикућа” са села, регрутован је преко компанија за експландирано сиромаштво.

Некада угледни делатници(!), а садашњи бескућници и „неманикуће”, подсећају на птицу царић. Вредно радећи, царић прави и по неколико гнезда, препуштајући женки да одабере једно у које ће снети јаја и одгајати младе, а остала препушта другим птицама да у њима бораве током хладних зимских месеци. Царић је на латинском „troglodytes troglodytes”, у преводу – птице која се „крију у пећинама”.

Експландирани бескућници и „неманикуће” личе на птицу царић: нису успели да се у време транзиције пребаце у топлије крајеве, а неко други мирно спава у истим оним становима које су они вредно градили.

Прича о другим сиромашним, оним који пате од дуготрајне незапослености, неадекватне обучености, распада породице, тешке инвалидности, живота у средини с високом стопом криминалитета, лошег здравља, лоших стамбених услова, имала би исти почетак али другачији крај.

*Социолог, професор универзитета