Глобализовани антиглобалисти

Да није њих, било би то идилично окупљање богатих и моћних, пријатан ритуал у коме се шефови држава и председници влада, у окружењу раскошног луксуза прво фотографишу на црвеном тепиху, онда ћаскају на банкету, да би сутрадан озваничили заједничко саопштење које су унапред усагласили високи чиновници, са још једним обећањем да ће учинити све да свет буде бољи и правичнији.


Али самит Г-8 јуче окончан у најотменијем одмаралишту немачког Балтика – као уосталом и сви претходни – праћен је и на моменте драматичним призорима сукоба демонстраната и полиције, а већ слика високе 12 километара дуге челичне ограде са бодљикавом жицом на врху која опасује место састанка, била је недвосмислени доказ да су богати и моћни под опсадом, од које их је овога пута бранило чак 16.000 полицајаца.

Ко су нападачи? Ко све организује протесте кад год се окупљају лидери данашњег света, било да је у питању састанак СТО-а, ММФ-а, Светске банке, ЕУ или НАТО било где у свету – ко је у стању да мобилише на хиљаде младих гневних људи да протестују, сукобљавају се с полицијом, трпе поливања из водених топова?

Они су – антиглобалисти. Уверење да је глобализација само процес експлоатације економски слабих земаља од стране западне капиталистичке машинерије оличене у мултинационалним корпорацијама и да се против тога треба борити, једино је заједничко за покрет од најмање стотину различитих група и организација, у којима је заступљен целокупни политички и идеолошки спектар, од анархиста, зелених, радикалних левичара који још читају литературу Че Геваре и Маоа, до једноставно незадовољних студената.

Међусобно су повезани, и премда немају централу, ефикасно координирају своје акције, организују маршеве, концерте – и путовања у сваки крај света где светској елити треба показати зубе.

После "краја историје", пораза идеје социјализма и тријумфа либералног капитализма, антиглобалисти су остали једини који нуде алтернативну идеологију и филозофију, оспоравају његову библију која на пиједестал ставља економску ефикасност, профиту даје предност над социјалним одговорностима, више цени пораст цена акција од људских вредности, више верује у беспоштедну конкуренцију него у политичку сарадњу.

Подржани и од многих интелектуалаца са Запада, антиглобалисти су у много чему у праву, али кад се пажљивије размотри оно против чега су, а поготово оно за шта су, њихов бољи свет јесте заиста бољи, али то није овај свет – нити то може да буде

Капитализам је по много чему суров, неправедан, глобализација може да буде окривљена за многа модерна зла, али, на другој страни, растућа економска интеграција планете донела је и пораст богатства незабележен у историји, које, истина, ни издалека није праведно распоређено, али од којег, опет у различитим мерама, користи ипак имају сви.

Мотор глобализације је трговина која не мари много за националне границе и која је у последњих 50 година повећана за више од сто пута, од 90 милијарди долара 1955, на 12 билиона (хиљада милијарди) пола века касније.

Захваљујући глобализацији, сфера просперитета проширила се и у некада најсиромашније земље Азије: ни Кина ни Индија не би били ни близу статуса данас најдинамичнијих економија света да није глобализације и инстинкта капитализма да капитал сели тамо где се најбрже увећава. Кина је тако постала највећа глобална фабрика, а Индија највећи извозник информатичких услуга.

Да нису сасвим у праву, почели су да схватају и неки антиглобалисти. Увиђајући да није више могуће демонтирати оно што је повезало свет и вратити се на локално или регионално, они почињу да признају да је глобализација неизбежна, али инсистирају да би у многим аспектима могла да буде другачија. Економиста Дени Родик са Харварда, чија је књига "Да ли је глобализација отишла предалеко" инспирација антиглобалиста, залаже се тако за више глобализације, али са другачијим решењима. Једно од њих би, на пример, било да се у споразуме о слободној трговини унесе клаузула по којој би радницима из сиромашних земаља било омогућено да се на одређено време запошљавају у богатим земљама, кући шаљу део зараде, а затим се врате да би са новостеченим знањима и вештинама помогли развој својих заједница.

Можда је највећа слабост антиглобалиста то што су и сами постали глобалисти: у својом акцијама и ширењу својих идеја ослањају се на инфраструктуру глобализације – они су мултинационални покрет који превазилази националне границе, ослања се на комуникационе технологије да организује и координира своје акције, а и сви њихови циљеви имају епитет "глобалних".

Колику енергију имају видело се током самита Г-8. Али, упркос свој театралности у њиховим наступима, они су, како тврди Том Палмер, аналитичар Като института из Вашингтона који их већ дуго проучава, "огорчени из једног једноставног разлога: свесни су да воде рат који не могу да добију".