Крах илузија

Полазећи од једне од најзначајнијих драма америчке послератне књижевности „Смрти трговачког путника” Артура Милера (1949), редитељ Вељко Мићуновић је направио крајње коректну, савремену, стилски кохерентну, глумачки довољно убедљиву, тематски изузетно актуелну и на моменте емотивно врло делотворну, чак и потресну представу.

Но, како је редитељ који је и аутор адаптације текста драме, одлучио да радикално скрати Милерово дело, изгубљена је већа сложеност значења ликова и њихових односа.

Гледаоци који не познају комад имају довољно разлога да са представе оду задовољни него они који имају солидно знање о Милеровој сјајној друштвеној, породичној, психолошкој драми која је фасцинантно представила бројне нивое заблуда о америчком сну, снажно показујући последице суочавања са крахом илузија, биће вероватно помало разочарани.

Драган Петровић Пеле суверено игра пониженог трговачког путника Вилија Ломана, који је после тридесет шест година предане службе остављен без плате, а онда и без посла, јер се побунио против свог јадног положаја. На сцени га затичемо у стадијуму живота одређеном потпуном исцрпљеношћу, што глумац уверљиво изражава кроз грчевиту нервозу, плаховитост, конфузију. Због драстичног сечења текста, лик Вилија Ломана у представи ипак нема снагу и трагичну дубину које има у Милеровој драми – није довољно детаљно и дубоко изражена провалија између мита и стварности, између капиталистичке утопије и поразне, реалне свакодневице која одвлачи протагонисту у лавиринте одлуталог разума. Искључено је неколико ликова и низ мотива који Вилија у тексту чине вишезначајним, контрадикторнијим. На пример, избачен је лик госпођице Форсајт, проститутке са којом Вили вара супругу Линду. Овај мотив не само да даје нове слојеве значења Вилија већ компликује и заоштрава и однос између Вилија и његовог старијег сина Бифа (у тексту).

Жртва скраћења комада је и лик Хепија (Петар Стругар), млађег Вилијевог сина коме у представи није дато много простора; само се назиру дубине његове несигурности и сложеност односа са родитељима. Лик Бифа је у представи нешто развијенији, Петар Бенчина га игра врло одлучно и маркантно. Биф се директно супротставља систему лажних вредности које Вили подржава, представља алтернативу надуваном свету бизниса, налазећи смисао у животу на фарми, далеко од корумпиране цивилизације.

Но, везаност за оца и његове жеље, тешкоће да са њима потпуно раскине, Бифа чине такође посрнулим, непронађеним. Анита Манчић топло и сугестивно игра Линду Ломан, брижну супругу и мајку која настоји да ублажи нагомилане тензије и одржи породицу на окупу. Идејни нивои њеног лика су, такође, због скраћења текста, у одређеној мери савладани.

Данијел Сич је изградио веома упечатљиву епизоду, лик Хауарда, једног препотентног јапија и одвратног позера коме је најбитнији имиџ, спољни утисак који оставља. У основи је он један бездушни гад који без трунке милости, чак ни са лажним осећањима, Вилију даје отказ. Сцена отпуштања Вилија је у представи решена укључивањем видео-преноса и снимања, јер Хауард жели и да документује тај чин. Ово решење је ефектно утолико што се радња оквирно осавремењује, приближава се нашем хајтек времену, а тако се истиче и хладна, брутална формалност чина.

Може се претпоставити да поступак укључивања видео-технологије у представи има основу у томе што је Хауард у тексту инфантилно опседнут магнетофоном који свуда вуче са собом и снима све што стигне. Штета је што у представи није у целини приказан мотив Хауардове фасцинације технологијом, и доведен у везу са чином видео-документовања отпуштања Вилија. На тај начин би се још снажније нагласила ужасност Хауардовог поступка, јер би се показало и то да је за њега све то једна безумна игра. Хауард је представник гнусне суровости система који са лакоћом одбацује понижене људе, остављајући их потпуно издуване, скрхане, на ђубришту колатералних штета промена. Такав модел понашања нам је, данас и овде, болно препознатљив.