Свет је за Обаму

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Анкета коју је за британски јавни сервис Би-Би-Си урадио институт „Глоубскен” показала је да би победа Барака Обаме и пораз Мита Ромнија били пожељан исход америчких избора у 20 од 21 земље у којима је вршена сондажа.

Од 21.797 људи чије је мишљење затражено, 50 одсто је фаворизовало садашњег председника, за његовог изазивача изјаснило се само девет одсто, док су остали били без става.

Највише ентузијазма за Обаму показали су Французи (72 одсто), а једини који би као председника радије видели Ромнија, додуше у малом постотку, били су Пакистанци.

Објашњење оволике Обамине популарности, практично непромењене од 2008. – када је у Берлину на његов митинг дошло четврт милиона људи – свакако је његова спољна политика.

Обама је обећао, а затим то и спровео, да ће поправити лош амерички имиџ у свету стечен током два мандата његовог претходника Џорџа Буша. САД је претворио у земљу која остаје најмоћнија и најутицајнија али уважава и „успон других”. Од глобалног лидера који, не одустајући од аргумената снаге, посеже и за снагом својих аргумената.

За ту промену, у том моменту истина само у најави, добио је Нобелову награду за мир (по многима незаслужено, или бар преурањено), иако у ретроспективи његова међународна постигнућа нису мала.

Окончао је један од два рата, онај у Ираку, у који се Америка уплела арогантно и са вишком неоконзервативног самопоуздања, док је други, у Авганистану, орочен за крај 2014.

Обама је „ресетовао” односе са Русијом и повукао конкретне потезе на редукцији међусобних нуклеарних арсенала.

Подржао је демократске преображаје у арапским земљама који су с власти одували вишедеценијске пријатеље и савезнике Вашингтона. У интервенцији у Либији, са којом је Америка имала много нерашчишћених рачуна, водећу улогу препустио је Европљанима.

Није успео да расплете чвор на Блиском истоку који је „мајка свих криза”: израелско-палестински, али је за то посредно окривио савезника.

Остао је при дипломатским притисцима и билатералним санкцијама као средству заустављања иранског напредовања ка нуклеарној бомби, одбијајући да Техерану повуче „црвену линију”.

На сличан начин, стварањем међународног консензуса и коалиције за изолацију, настоји да изнуди и промену режима у Сирији.

Према Кини, главном глобалном ривалу али и кључном економском партнеру, комбинује попустљивост и чврстину, уважавајући интересе Пекинга, али истовремено одржава мрежу савезништава са азијским земљама уплашеним растућом моћи Пекинга.

Све у свему, црвену нит америчке спољне политике није битно променио – одржавање њене премоћи и очување њених интереса – али методе углавном јесте.

Мит Ромни током кампање и у неколико излета у иностранство није показао много смисла за финесе међународних односа, оптужујући Обаму за оно због чега му је свет аплаудирао: да својом „мекоћом” слаби амерички утицај, да се непотребно „извињава” – најављујући истовремено да ће, као председник, носити штап који ће бити много убедљивији од Обаминог.

Безусловно се сврстао уз Израел, обећао да ће да пресече иранско нуклеарно напредовање, Русији је вратио статус „геополитичког непријатеља број један”, запретио да ће Кину третирати као „преваранта” у међусобној трговини због вештачке депрецијације јуана.

Ту реторику последњих недеља је омекшао, показавши у директној спољнополитичкој дебати са Обамом да му је много ближи него што изгледа, али су међународне стрепње од америчког повратка старим лошим навикама остале.

Отуда преферирање Обаме. Но, „најмоћнијег човека света” бирају само Американци.