Разочарани Арапи за Обаму, разочарани Израелци за Ромнија

Тешко да и један део света с толико пажње чека резултат борбе за Белу кућу као Блиски исток, регион који је био најприсутнији у дебатама између Барака Обаме и Мита Ромнија.

Много тога што се ту догађа тиче се Американаца: трупе у Ираку, могућност рата Израела и Ирана, криза у Сирији, Израел и Палестинци, успон исламиста у земљама „арапског пролећа”, антиамеричке демонстрације у Египту и Јемену, убиство америчких дипломата у Либији.

У последњем дуелу двојица кандидата су Израел поменули 34 пута – 33 пута више него Европу, 30 пута више него Латинску Америку, пет пута чешће од Авганистана, четири пута више од Кине. Само је Иран поменут више  – 45 пута – али у контексту опасности по Израел.

Размена реплика у стилу „Ја више волим Израел него што Ви волите Израел” није нова у америчкој политици. То је начин на који функционише Вашингтон. Израелци, којима су избори у САД важнији него њихови сопствени у јануару, од старта нису претерано прикривали неповерење у човека коме је средње име Хусеин. Од троје, данас само један прижељкује Обамину победу.

Тако је отисак дебате код Арапа неизмењен: САД ће подржати Израел без обзира на моралност, легалност или последице израелских акција. Уверени су да њихови проблеми неће бити решени – ко год да победи. Не верују да ће Америка, доминантна спољна сила у региону, прихватити улогу поштеног брокера који ће помоћи успостављању мира у зони најдужег конфликта савременог света.

Једна од најјаснијих порука која кружи од Каира преко Газе до Сане, од Бејрута до Техерана, јесте да је Америка погубила поверење.

Палестинци готово да су изгубили све наде да ће се реализовати концепт две државе. Они са Западне обале разочарани су јер им сарадња Палестинске власти са Вашингтоном није донела ништа. Они из Газе деле иста осећања јер им Хамас, упркос свим обећањима, није донео мир. Палестинци сматрају да су их изневерили не само њихови лидери, већ и Американци.

Арапи су разочарани неиспуњеним Обаминим обећањима о „новом почетку” изреченим 2009. на каирском универзитету. Но, имајући у виду старо правило да амерички председници у другом мандату могу да буду одлучнији јер нема потребе за уступцима, Арапи се ипак надају да би Обама могао да обнови мировну агенду са којом је стартовао.

Уколико Ромни победи, од тога неће бити ништа, јер Арапи процењују да је републиканац ушао у тотално савезништво са израелским десничарским премијером. Уверени су да су Ромнију сви муслимани мање-више исти. Сврставају га веома близу исламофобије. Он свакако није човек кога би желели.

Доживљају Ромнија као „јастреба” доприноси и Сирија. Иако су и један и други кандидат обазриви око војне интервенције, чак и зоне забрањеног лета, Обама је против наоружавања Слободне сиријске армије, док Ромни каже да би био срећан да побуњеницима пошаље и тешко наоружање – што једино може да обрадују конзервативне владаре Залива, али никако арапску улицу.

Обама наклоност стиче и око Ирана. Док је Ромни на ту тему милитантан, председник се у решавању кризе око спорног нуклеарног програма Техерана радије ослања на санкције и време, него на војску.

Обојица кажу да би употребили силу као последње решење, уз разлику да би Обама то учинио уколико се потврди да Иран прави атомску бомбу, док је Ромни спреман да иде у рат уколико Иран располаже претпоставкама прављења бомбе.

Регионални посматрачи истовремено констатују да ни Обама ни Ромни немају планове како да се поставе уколико се Египат, Тунис и Либија реконструишу у снажне земље. Посебно Египат, од кога се очекује да преузме лидерску улогу у региону коју је погубио у временима док је Хосни Мубарак махом радио оно што су од њега очекивали Вашингтон и Тел Авив.

Ко год да победи, оцена је већине арапских аналитичара, промене америчке политике у региону могу да буду само парцијалне. „Ромни је ратоборнији, али то је разлика око степена, не и правца”, пише Амр Абдел-Ати, истраживач Ал Ахрамовог Центра за политичке и стратешке студије у Каиру.